Zalepljen otisak na obrazima njenim.Tup,dubok i kratkotrajan.Te iste ruke,ti isti prsti njegovi svu tu nežnost u bol pretvoriše.Gde nestaje sva ta ljubav koju čovek pod dlanovima čuva,kad voljeno biće grubošću svoje sile protrese.Kako zvuče snovi koji se lome u očima nekog ženskog bića kad počne da strepi pred dlanovima njegovim.Ta ista čvrsta šaka,nekada je oslonac i podrška bila.Ti dugi prsti nekada su najlepše note kožom njenom crtali.Te iste ruke nekada su se u najsigurniji zagrljaj savijale.Taj neki čovek nekada je bio njen.Sada gleda u njega,po ko zna koji put,i ne prepoznaje ga.Lice mu je grublje,svaka crta na njemu previše grubosti odaje.Usne koje su najlepše pričale,najnežnije ljubile sada neku čudnu galamu odaju.Deru se,vrište ,rastrzane između njenog straha i njegovog besa.U očima tim nekada su sve nežnosti njene skrivene spavale.Sada je taj pogled bio prazan.Previše tup.Ne boli šamar,koliko zaboli sve u nama.Bridi neko vreme,pa tragovi nestanu ali nestaje i onaj deo unutra,onaj deo nas.Uplaši se,povuče ,sakrije.I gubimo se od sebe samih.Lakše je oprostiti njemu,nego sebi taj oproštaj.Pod rukama njegovim gorela i sagorela u toj vatri.Prvi put iznenađena ,povređena,slomljena.Spuštena glava skriva suze i gusi tu bol sto se na njene ruke lepi.Kad prestajemo da poštujemo sebe i svoje granice.Kad tražimo opravdanja za njegove greške.Greške koje su bolne.Teške.Ponižavajuće.Zapita li se,zašto od svih tih ljudi,baš ja,baš on.Ne bole vidljive rane,kao skriveni oziljci.Svaki od njih za dušu se lepi i smanjuje nas za milimetar ceo.Smanjuje nas u očima nas samih.Kako se prepoznaje kad ljubav digne ruke,i kad jedina ruka u vazduhu ostane njegova.Ljubav je divna stvar,ali ne treba da boli.Vezemo se za nečije oči,srastemo uz nečiji osmeh,hvatamo vazduh u bojama njegovog glasa.Sanjamo ga i bojimo,od sebe samih njemu kidamo.Kad ljudi koje volimo prestaju da budu ljudi koje smo voleli.Kako srce pred kojim smo od ljubavi drhtali,sada može da nas gleda kako drhtimo od straha.Kada taj čovek koji kraj nas spava,dobije neki drugi oblik.Gruplji,neoblikovan,nepoznat oblik.A praštamo mu dugo.U jutrima dok ga gledamo kako spava,u pogledu dok se zamišljeno smeši.Opraštamo njemu ali gubimo sebe.Sa svakim udarcem,izdahnemo jedan deo sebe.Postajemo prazniji,hladniji.Ali ipak ostajemo.Ostajemo da tražimo ono što smo mislili da kraj sebe imamo.Ostajemo jer mislimo da nas niko drugi takve,polovne,prihvatiti neće.Ostajemo jer se bojim da nećemo znati sa nekim drugim korak da uhvatimo.Ostajemo jer volimo.Ali oni malo manje vole nas.