Suze su ok

Nisam volela ono sto sam videla u ogledalu.Stajala sam bledo i nebo i cudila se emotivnoj nakazi sto je kroz okvire vristala i protezala svoj odraz.Misli su se komesale a nisam nalazi odgovor na samopitanja.Najteze je bilo ono da li volim to sto vidim.Volela sam sustinu,ali ne i samu sebe.Bila sam devojcica koja se divila bojankama ali uvek je htela da boji izvan linija.Devojka koja je htela da igra cardas dok su svi ostali pristojno plesali.Htela sam neki haos od sveta i maste,a zivela pristojno jer je drustvo reklo da treba.Taj odraz bio je zarobljena senka,ogoljena jedna dusa kojoj nisam dala da dobije dimenzije i doda svetu malu boje,devojcurak koji je zeleo kao vetropir sa blesavi po ceo dan a izabrala sam smeran smesak za ostatak ovog dosadnog sveta.Da li sam sama izgradila ovo sto sam postala ili sam samo kodeksima fine devojke robovala.Nisam volela to sto sam videla,jer sam bila svesna da je ovo samo delic slagalice koja bi mnogo sarenija i svestranija bila.Svakom delu sebe davala sam manu,nisam se volela.A kazu ako ne volis sebe ne mozes ni druge voleti.Gledala sam se dugo,bez reci.I videla sam sebe manjom nego sto sam bila.Nisam videla nista od onog sto je trebalo uzdignute glave tu da stoji.A zelela sam.Zivot vam je kao jedan stari tetris,ako znate na sta mislim,da vam razlicite oblike a vi odlucite kako cete ih sloziti.Nekad nemate dovoljno vremena da promenite polozaj,da ukopite i mislite da sve strci.A nekad je i bolje strcati iz drustva a ziveti po svom i voleti sebe,nego biti dobar drugima kojima nikad dobar ne mozes biti.

Negde u zoru,kad svici nestaju,dok jutarnja rosa pokorava noć,drhtala sam dugo bežeći od snova i gušeci bol sto se po meni vrzma.Gledala sam cesto kako jutra svicu,kako jutro to pokazuje zube.Gledala sam ljude kako odlaze i idu,slusala sam pesme o rastancima cudim.Grmela je samoca i plesala u mraku,pohlepna i zeljna uzdaha sto se iz mene ote,harala je hodnicima slabosti i bola.Pokorena bese tek negde u zoru,kad suncokret mali san o Suncu sniva,nestajala kradom ko prokleti lopov i docekala opet u mrak noci kao provalnik,svoga plena zeljan.

Noci su vam cudne,noci su vam prazne,pa se onim sto u sebi skrivate krpe i boje.Pusta ulica,jos pustije duse.Guse vas secanja,nagrizaju rane pa se svako za sebe za oporavak bori.I kucaju glasovi na necackana mesta,grebu i struzu po zaturenoj prici,vasa nemoc njihova je snaga kroz teska vrata ona ce uci.

Uzalud vam trud i pokusaju slini da prevarite noc i u pucinu snova otisnete sebe,snivajuci osmeh,slusajuci reci odavno umukle pred pojavom vasom.A snovi ludi od maste skrojeni bore se na vasoj strani,upetljaju svoja krila u oskrnavljene noci,pa vas kradu,pa ne daju na vas.Vode vas daleko,bacaju do onog sto potajno nemi zeleli ste dugo i srecni ste i pohlepni svega sto vam oni daju.Pa se uzivite i uzigrate kao malo dete,u pohlepu preraste ta blizina zelje pa postanete grubi,postanete bezobrazni ,pa sam san u javu oblikujete.Preplasen i pocupan od pokusaja vasih da otmete deo onog sto vam dade,nestane i san i izgubi oblik kad vam ruka krene na ono sto je njegovo.

Pa,vas vrate noci da se igra sa svama,pijun na tabli to ste samo.Grohotom se smeje tom nedostajanju vasem i odzvanja dugo prazninom u dusi .Mlatara do jutra,izmotava se s vama ,jer tako joj se moze.Jutra su vam spas,jutra su poceci.Noci su vam smele,noci su vam lukave.Otrgni se ,prevari je,prezivi do jutra.Proslost i noc,ljubavnici stari,uvek haos neki naprave pred zoru.Od ljubavi do mrznje treba jedna noc,a u noci jednoj stane sve.

Kad smo postali tako mali ljudi,a tako velike sveznalice.Nismo margarin,al se savrseno u sve mešamo.Izgubila se granica pristojnosti zavirivanja u tuđe živote,otupeli smo na pristojnost i ljubaznost,drčniji i nervozniji nego ikada.Brinu nas teorije zavere od strane emigranata.Urotio se protiv Vas čovek kome sem ovog što drži za ruku ništa u životu nije ostalo.Čovek čije je dete na nekoj obali zauvek zaspalo,tragajući za mirnim životom a ni nestašno detinjstvo nije dočekalo.

A tek ovi mali Srbi sto idu na Merlinov koncert,izdajice jedne kako smeju,ko im je dozvolio.Deset dana pred koncert niste spavali,hvala Bogu da Vam je to najveći problem.I obavezno potpišite tu peticiju da ukinemo rijalitije,pa nema smisla,samo taj program i imate,na šta da prebacite.I koliko dnevno provedete na društvenim mrežama.Ajde iskreno ,kad ste zadnjii put bili sa nekim na kafi a da nije pao check-in,da niste tražili šifru za wifi,kad ste se videli sa nekim ne računajući skype?Plaši nas tuđa ljubaznost ,šta li taj neko hoće od nas.Krivimo druge za sopstvene neuspehe.Smanjujemo sebe u sopstvenim očima gledajući kroz ekrane sve te izmišljeno savršene tuđe živote.Izgubio se sistem vrednosti,izgubio se kompas za jedan narod.Krivimo druge a ni sami nismo sposobni sopstveni život da dovedemo u red.Znate li koliko bi vam život bio lepši kada bi se iz virtuelnog sveta prebacili u stvarni?Isključi telefon,uključi život.Svoj.Teško jeste i neće biti lakše ako sami ne čupate i ne grebete.Izvedite ženu u šetnju i pomenite samo lepe stvari koje pamtite.Napravi mu omiljenu večeru i pusti ga da gleda utakmicu.Igrajte Čoveče ne ljuti se sa Vasom decom i pitajte ih kako im je prosao dan.Ne košta ništa,znači mnogo.Ne daj te da Vaš život prođe pored Vas,dok Vi živite tuđi.Umesto što pišete gnevne komentare,nađite nekog ko će zagrliti i vas i vaš problem.Prestanite da poredite sebe sa sa gorim kojim je jedino bogatstvo to sto im je novcanik malo deblji.Što se nekad ne poredite sa onom decom koja odrastaju u suzama,jer smatraju da bez svojih pametnih telefona i skupe odeće nisu dovoljno dorasla svojim vršnjacima.A pametniji su,više njihova dobrota vredi ali nema to ko da ima kaže.Deca su nekada surova.Što se ne poredite sa majkom koja sama izdržava svoju decu i sto laže da nije gladna samo da bi njima ostalo više.Gladna je ona,umorna je ali taj zagrljaj kad vas neko voli,kad ni sami sebe ne možete da podnesete,e to nešto nema cenu.Ugledajte se na staricu kojoj su samo stare slike u rukama ostale,a ne mrzi,seća se.Toliko dugih veza,toliko brakova a toliko malo ljubavi među ljudima.Utopili smo se u modne krikove,svi ste vi dzentlmeni i dame i mnogo ste mi luckasti u tim separeima.Čupava sam,još samo da pljesnem rukama smejala bih se kao foka,volim dobro pivo i nikada od mene dama neće biti.Ne razumem se u sve modne trendove,ali znam da napravim sarmu.Možda sam luda,šta znam.I vi što ste u vezama a varate se i glumite mangupe i ribe,ničega vi sem ljubavi nećete ostati željni.Skuvam sebi jutarnju kafu,pustim omiljenu pesmu i bacim pogled sa svoje terase.Znam da će ovo biti još jedan možda težak,možda savršen dan.Ne treba spuštati glavu pred problemima,ali ne ide ni da mrzite,a mislite da Vas ne smeju da mrze.Da mislite da ste uvek u pravu,a niste.Teško je,nepravedno ali kad odbacite tuđe probleme,kad zanemarite sve što vas se ne tiče,ako te zdravi i niste sami,spojićete vi kraj sa krajem.Ne poredite sebe sa drugima,već sa vama samima.

Zalepljen otisak na obrazima njenim.Tup,dubok i kratkotrajan.Te iste ruke,ti isti prsti njegovi svu tu nežnost u bol pretvoriše.Gde nestaje sva ta ljubav koju čovek pod dlanovima čuva,kad voljeno biće grubošću svoje sile protrese.Kako zvuče snovi koji se lome u očima nekog ženskog bića kad počne da strepi pred dlanovima njegovim.Ta ista čvrsta šaka,nekada je oslonac i podrška bila.Ti dugi prsti nekada su najlepše note kožom njenom crtali.Te iste ruke nekada su se u najsigurniji zagrljaj savijale.Taj neki čovek nekada je bio njen.Sada gleda u njega,po ko zna koji put,i ne prepoznaje ga.Lice mu je grublje,svaka crta na njemu previše grubosti odaje.Usne koje su najlepše pričale,najnežnije ljubile sada neku čudnu galamu odaju.Deru se,vrište ,rastrzane između njenog straha i njegovog besa.U očima tim nekada su sve nežnosti njene skrivene spavale.Sada je taj pogled bio prazan.Previše tup.Ne boli šamar,koliko zaboli sve u nama.Bridi neko vreme,pa tragovi nestanu ali nestaje i onaj deo unutra,onaj deo nas.Uplaši se,povuče ,sakrije.I gubimo se od sebe samih.Lakše je oprostiti njemu,nego sebi taj oproštaj.Pod rukama njegovim gorela i sagorela u toj vatri.Prvi put iznenađena ,povređena,slomljena.Spuštena glava skriva suze i gusi tu bol sto se na njene ruke lepi.Kad prestajemo da poštujemo sebe i svoje granice.Kad tražimo opravdanja za njegove greške.Greške koje su bolne.Teške.Ponižavajuće.Zapita li se,zašto od svih tih ljudi,baš ja,baš on.Ne bole vidljive rane,kao skriveni oziljci.Svaki od njih za dušu se lepi i smanjuje nas za milimetar ceo.Smanjuje nas u očima nas samih.Kako se prepoznaje kad ljubav digne ruke,i kad jedina ruka u vazduhu ostane njegova.Ljubav je divna stvar,ali ne treba da boli.Vezemo se za nečije oči,srastemo uz nečiji osmeh,hvatamo vazduh u bojama njegovog glasa.Sanjamo ga i bojimo,od sebe samih njemu kidamo.Kad ljudi koje volimo prestaju da budu ljudi koje smo voleli.Kako srce pred kojim smo od ljubavi drhtali,sada može da nas gleda kako drhtimo od straha.Kada taj čovek koji kraj nas spava,dobije neki drugi oblik.Gruplji,neoblikovan,nepoznat oblik.A praštamo mu dugo.U jutrima dok ga gledamo kako spava,u pogledu dok se zamišljeno smeši.Opraštamo njemu ali gubimo sebe.Sa svakim udarcem,izdahnemo jedan deo sebe.Postajemo prazniji,hladniji.Ali ipak ostajemo.Ostajemo da tražimo ono što smo mislili da kraj sebe imamo.Ostajemo jer mislimo da nas niko drugi takve,polovne,prihvatiti neće.Ostajemo jer se bojim da nećemo znati sa nekim drugim korak da uhvatimo.Ostajemo jer volimo.Ali oni malo manje vole nas.