[ Generalna
]
10 Februar, 2016 15:07
Ne načinji me,prijatelju,ako ne znaš šta ćeš sa mnom.Previše me ima da bih se u tvoj kalup uklopila,premalo ću tebi dati da bi kraj mene ostao.Ne počinji,nisu sve gline dobre za oblikovanje,nisu sve žene rođene da budu voljene.Lagali su te,prijatelju.Nisam ja sorta koja će ti zvezde tražiti pa da nebo ćelavo ostane.Kažu ili vatra ili led,a ja sam ti žar.Malo mi fali da se u požar pretvorim,a još mnogo manje da samo od mene pepeo ostane.Odustani,skloni se,neki žar vatra nikad postati neće.Kurva,svetica,dama i veštica,sve sam a ništa od toga nisam.Postoji jedna sorta žena i ta ti je najgora,prijatelju.Ničija.Nečija je navikla da pripada,da voli,da je nežnostima raspilaviš,da te ljubavlju hrani.Svačija je malo više nečija.Ako si dobar razlog preoblikovaćeš je u nečija,u svoju.Ja sam ti,prijatelju,ničija.Ne znam ja u paru,nisam po tom kovu krojena.Davaću ti sebe ali me nikad imati nećeš.Nikad ti neću dozvoliti da mi priđeš,a uvek ću ti biti blizu.Biću tu,ali nikada neću očekivati da budeš tu za mene.Spavaću na tvojim ramenima,al tvoj zagrljaj kao mirnu luku nikad tražiti neću.I ne pokušavaj da me promeniš.Ne možeš vuka lutalicu lancima za drvo.Pokidaće vrat samo da se otrgne.Ne daji sunđeru vazduh ako od vode živi.Uz mene je možda,čudno ali se može.Ne kroti me,ne veži me i vratiću ti se.I ne traži od mene velike reči.Gušim se i bez glasa ostajem pri pomisli na iste.Kupiću te zagrljajem,po njemu presudi koliko te u meni ima.Ne veruj da ovo sto uvek odzvanja,samo savrseno naučen klovnovski osmeh nije.I zapamti prijatelju ničija žena nije kučka.Samo nije navikla da pripada,da je lancima stežu.A znala bi ona tako divno da voli samo kad bi znala kako.
[ Generalna
]
10 Februar, 2016 02:38
Kako čovek sam sebi i otirač može biti?
Ko te od mene krade,dok umorna glava još prazan jastuk sluti.Noći te grabe,vuku te od mene,pa ne znaju da te vrate.Ko ti se pod kožu uvlači slatkoćom svoga greha,dok po tvojim grešnim prstima miris spokoja ja pamtim.Slutnjom prožeta tišina na prevaru gorku miriše,jaukom svoje lepote jenjava osveta i gubi se u iznemoglosti mojih uzdaha.Puštam te da odeš,da bi mi se vratio.U čijim to noćima goriš plamenom neobuzdane strasti,dok hladnoća tvoje polovine kreveta i poslednji trenutak naša četiri zida ledi.Vrisak odzvanja prazninom naše strasti,dok ti se topiš pod prstima njenim.Izgubim te,oprostim se pa te opet sebi vratim.Prokleta i jadna,po ko zna koji put sama sebi u lice pljunem.Kako čovek sam sebi i otirač može biti.Da me gaziš,da me slomiš,da me grubosti odgurneš ne boli kao šamar koji sama sebi udarim kad pred tobom po ko zna koji put u očaju ovom puzim.Kupiš me i prodaš,od djonova tvojih na sve otupim.Ne znaš i ne slutiš da žena ukus prevare oseti.Ne veruje srce onome što proklete oči ne vide.Poput kurve,poput siromaha prodajem se za tvoje otupele dodire,dok me grešne ruke po ko zna koji put dodiruju.Ne slutiš da znam da više moje lice nije ono što ti nespokoj donosi,da moj miris ne prožima tvoju siluetu koja je još samo bleda senka pored moga lika.Čime da te kupim,čime da te vratim,kad više nemam ništa da ti ponudim.Na zgarištu onog što je ostalo,izlomljena slika nekog prošlog vremena postoji.Kako da te mrzim kad ljubav na silu ne može.Sa droge se ljudi skinu,a ti još u svakoj mojoj pori na zavisnost mirišeš.Previše sam tvoja,premalo si moj.Srce će stići pameti,kad tad.I biće bolje.I jednoga dana uskoro ,ja ću tebi oprostiti.Dalek,otuđen,iz mog zagrljaj prognan ti sebi nećeš moći da oprostiš.To će biti jako tužan dan.Jer za zagrljaj na moje ruke ti si jedino uvek mogao da računaš.Izjedaće te senke,boleće te tišina,vrištaće ti moje ime mamurne zore koje u pijane noći bole.I ako mi kažeš da ti trebam,ja neću doći.Jednoga dana posle svega,otrgnuću se od zavisnosti tvoga bića.Bez suza,bez velikih reči ,biće ono što biti mora.Ako me ogoliš da ostanem bez ijedne latice,kako neko posle samo trnje da voli.Jednoga dana uskoro,preživeću te,odbolovati,zaćutati i tišina mog umuklog smeha je jedino što će da te boli.
[ Generalna
]
05 Februar, 2016 16:28
Da me voli mamurnu,čupavu i ćutljivu.Da me ne pita za tišinu u mojim kricima,da ne priziva prošlost suvišnim dirkama.Da me stegne dok se lomim,da me protrese kad se skamenim.Da se sklupča oko mene kad me dan obori,da ostane kad me kradu ružni snovi.Da veruje u ćutanje mojih objašnjenja,da ne traži odgovore kojih se prokleta duša pribojava.Da zagrli da slomi sva sranja u meni,da gorim pod dlanovima njegovog dodira.Da me ne pušta kad mu ruku izvlačim,da zagrljaj nikad ne prekida prvi.Da ćutanjem mojim ćuti,da ne prizna da me voli.Da me čuva u pogledu,da se useli u moje dane.Da mi je muzika grohot smeha njegovog,da je mera koliko su svi drugi bili mali ,mera po kojoj znam koliko me neko voli.Da se smeje mojim glupostima,da se radujem njegovim uspesima.Da mi prigli tugu kad se sva slomim,da bude siguran jer zna koliko ga volim.Da mu čuvam noć,da mi ulepša dan.Da se smejemo dok zajedno peremo zube i gledamo se u ogledalo.Da pijemo pivo i svadjamo se za daljinski.Da budemo deca,da se volimo kao odrasli.Da mu pamtim svaki trag na koži,da me hrabri kad sam nesigurna.Da mogu da se slomim i oživim u zagrljaju njegovom,da može da ćuti dok mu sreću skupljam.Da me kupi dodirima,da se prodam njegovim osmesima.Da me ne menja,da ga grlim tako nesavrsenog i mog.Da ga volim.Da me voli.
