Naizlged obican dan maja.Pomalo tmuran,pomalo nem.Zna tako nebo nad Beogradom da pomrsi konce i posalje prolecnu kisu,cisto da se ne naviknemo previse na sunce.Za kisu ove romanticne duse,kazu da ima cudnu car,da samo posebni umeju da uzivaju,drugi kazu opet pokisnu samo.Ali kad djavo odnese salu i oblaci uzmu stvar u svoje ruke,niko se ne bi slozio sa njima.Niko,a posebno ne danas.

Rovinjala je i treskala celu noc do jutra.Nije imala nameru da prestaje,formirala se najpre u bezazlene barice,polako prerastala u vece potocice a kasnije sam se vec osecala kao neko odraslo dete koje ne da nije sljapkalo po ovim cudnim vodenim oblicima,vec koje nije moglo iz njih da izadje.Grad se polako pretvarao u pusto vodeno mesto.Nemi ljudi sakriveni ispod,moram priznati,krajnje neobicnih konstrukcija kisobrana,da li zbog vetra ili neke druge sile,grabili su pognute glave ka svojim obavezama.Zatvoreni u svoje stanove i proterani sa svojih ulica,mogli su samo da posmatraju sta se to zbiva napolju.Slike su se samo nizale,veliki kisni oblaci nisu imali nameru zaobici nas.Nimalo prijatni prizori izgubljenih ljudi u vodi,promrzle dece i kolicine vode koje su pred sobom kupile sve ono sto im se na putu nadje.Previse odvazna,previse nezasita,previse bezobrazna,kiso postade.Pognute glave Beograd je cutao,ne spreman za ovo,u cudu se nasao.Lose vesti brzo se sire,slike danas jos brze.Prestonica nije bila spremna za ovako bahatog gosta.Pomalo poznati prizori vratila su secanja.

Slicne scene gledala sam kuci,u komsijskoj zemlji pored,iz koje kao student dodjoh u prestonicu koja me oberucke prihvati.Sa mojima se nisam cula ceo dana,dan koji mi studenti koji dodjemo sa strane sebi ne dopustamo,porodica je ipak siguran dom.Saznah da je kod njih stanje jos gore,bez vode,bez struje,sa nabujalom rekom i klizistima koja su resila da pripomognu,nevolja nikad ne ide sama.Reka kraj koje sam odrasla,koju celog zivota gledah sa prozora,kojoj se divih pokazala je svoju drugu stranu.Divlja,neukrotiva,reka koju niko nije mogao da pozna.Zeljna slobode,i sveta oko sebe izlila se iz svog korita i napala sa svih strana.Po ko zna koji put okrenut broj na koji niko ne odgovara ,stvori neke sumnje u vama.Tek sada shvatite koliko neke ljude volite,koliko je ceo ovaj zivot jedna velika igra,igra u kojoj svaki dan ucite.Ili ste igrac ili nikad ne naucite.Strah vas od noci,od svake nove kapi,od te tisine sa druge strane slusalice.Znate da nista promeniti ne mozete,verujete da ce sve biti ok.Kad sam konacno cula taj glas koji mi je celog zivota ulivao sigurnost,plakala sam kao dete,kao da je ceo svet stao.Dobro su,ali situacija je strasna.

Dve prijateljske zemlje,zajedno svaka za svoj narod se bori.O kako bih ja grlila sve te povredjene i izgubljene ljude.Ali da narodu nikad ne mozes ugoditi najbolje govori cinjenica da Vucic ode da pomaze svi u glas marketinski trik,ovaj tamo u rodnom mestu po ceo dan prica ne valja ni on,sto ne pomaze.Tuzno je sto nam je potrebno ovako nesto da shvatimo da mozemo da zivimo u miru,koliko su nase svadje zapravo bezazlene,da nije dobro kad komsiji crkne krava a kamoli kad mu bujica kucu odnese.Svi zajedno,svi slozni,trudimo se jer je svima tesko.Bez skrivenih namera,bez odbacivanja,grabimo i ne damo ono sto je nase,kiso prokleta da si.

Sutra ce sve ovo proci,sve je do sad proslo.Nece se preboleti,nece se zaobraviti.O nekim stvarima jednostavno se zacuti.Ono sto ostane posle nece biti nimalo lepa slika,falice stvari,nedostajace mesta na kojim smo stvarali uspomene ali najbitnije je da cete moci da zagrlite onog koga pozelite.Mozda na nekoj opustosenoj livadi,u nekoj kreaciji od mulja i blata ali bice vam pune ruke voljenih osoba,puno srce jer znate da su tu ,da su sa vama sigurni.Sve se to da sagraditi,sve ce to opet izrasti,svet ce nastaviti da zivi.

A mi cemo stajati mudriji za jedno iskustvo,pomalo pokisli ,pomalo umorni ali srecni.Srecni sto je proslo,srecni sto opet gledamo u isto nebo i nadamo se nekom suncu.Grlicemo ljude oko sebe da ih ugrejemo i iscedimo iz njih svu tu hladnocu i promrzlost od ovih dana.