Uvek mi je bilo teze da zaboravim ljude koje sam ja nesvesno povredila nego one koje su svoje kandze reci i dela u mene zakovali.Ne znam.Cudnog sam kova.Plasili su me koraci ljudi koji odlaze,drhtala sam pod pogledom onih koji moj korak slusaju.Izjedala me sumnja porusenih mostova i da li cu ih posle od blata praviti.Kopala sam i tražila po zarobljenim odajama sebe,trazila sam reci potvrde.Ne znam.Mozda sam previse puta pustila korak kad sam htela da ostanem.Previse drsko cupala sam se iz ruku koje su oko mene u najiskreniji zagrljaj htele srasti.Krila sam se na sam zvuk koraka koji je kucao previse blizu mene.Plasila sam se da ce me pustiti taj pogled kad otkrije taj haos iza osmeha.Koliko si hrabar,toliko daš od sebe.Nema i tupa pred onima koji su hteli sebi da me prisvoje.Prognana iz navike pripadanja i neznosti krila sam se u krljusti svoje.Nisam im dala da prodru u pore price moje i da razumeju taj haos u ludoj glavi,ne bi im se svidelo kako jutra vide ljude kao ja.Bilo me je puno,bilo me je previse.Da se uz siluetu necijeg lika skrojim,cela da se prepustim ja nisam znala.Mozda ljudi kao ja nikad ne nadju taj drugi deo sebe koji im fali.Uvek se u tisini pravdajuci onima od kojih su korak pustili,preglasno kvareci sve sa onima kraj koji su se hteli smiriti.Krpila sam se od prasine secanja lenjih koja su puzila po svakom zabacenom delu mene.Razapeta izmedju zelje i razuma,uplasena od krša razbacanog u meni.Da cu sebe nekome dati,a da tom nekome nece biti dovoljno.Da necu prepoznati granice do koje moj dodir doseze i da cu kao po ko zna koji put nesigurna i bleda od straha svog pokleknuti pred necijom neznosti.Pustam ljude i ne ostajem.I ne vracam se i kad se pokajem.Plasim se da ljudima nisam dobra,da im nisam dovoljna