[ Generalna
]
27 Novembar, 2014 18:18
Čupamo se od drugih,guramo se od nas.
Prokletom željom skrojeni,pohlepom nase ljubavi prožeti.Grabimo i čupamo jedno drugo iz tuđih ruku,od tuđih dodira.Pa,se kripimo ,pa se spajamo i sagorimo u dva,tri trena.Vrištimo i guramo sve ove godine,što nas jedno za drugo ne oblikovaše bolje.U srži mojoj još uvek diše i guši se njegova silueta.Pod prstima svojim još mu trag kože osetim.Miriše na osmehe njegove sve u meni,slama se i kida svaka nežnost njegova.Još ga toliko u meni ima,prokleto dalekog,prokleto mog.Rasla sam i srasla uz svaku boru pogleda njegovog.Cupala i vukla te dlanove što nikad nisu nasle način uz moje da se savršeno uklope.Bežali smo u te zidove što smo daleko od drugih sklapali.Nisu znali,nisu razumeli sve te bolne grimase kada me za njega pitaju.Za sebe ga cuvam a večito krik koraka mu osluškujem.Sklupčam ga u zagrljaj kao dete dok drugima ne dam na njega,a on se izvuče i beži mi opet.Gušimo se i lomimo u borbi da zakrpimo ovo što od svih tih godina ostade.Rešim da je kraj ,pa se na početak svog srca vratim i čujem kako u njemu još diše.Branim ga kod drugih ,pravdam ga kod sebe.Slamam se u svakom dodiru njegovog pogleda ,upijajući trenutak večnosti kad me svojim glasom prisvoji.Istopim se u mekim dlanovima i ćutke migoljim njegovom zagrljaju.Kupujem vreme da bih ga svojim zvala ,usporavam korak da bi duze ruku moju držao.Na usnama njegovim sve nežnosti svoje čuvam.Pohlepno i drsko otimam sve te poglede u kojima svoj odraz poznadoh.Noćima mi čuva snove od budnih dok me njegova ruka u snu pokriva.A tako sam gola i ogoljena pred njim.Lomim se pod dodirom kože njegove,crtajući nevidljivom tintom sve te strahove u želju prekrojene.Tako sam ga željna,a tako mi beži.Daj da se smirimo vše jedno uz drugo,dolaze hladniji dani.Necije ruke neće znati kad treba u svoje dzepove da me sakriju.
[ Generalna
]
17 Novembar, 2014 00:24
Plasim se da ostanem,da ih pustim blize.
Uvek mi je bilo teze da zaboravim ljude koje sam ja nesvesno povredila nego one koje su svoje kandze reci i dela u mene zakovali.Ne znam.Cudnog sam kova.Plasili su me koraci ljudi koji odlaze,drhtala sam pod pogledom onih koji moj korak slusaju.Izjedala me sumnja porusenih mostova i da li cu ih posle od blata praviti.Kopala sam i tražila po zarobljenim odajama sebe,trazila sam reci potvrde.Ne znam.Mozda sam previse puta pustila korak kad sam htela da ostanem.Previse drsko cupala sam se iz ruku koje su oko mene u najiskreniji zagrljaj htele srasti.Krila sam se na sam zvuk koraka koji je kucao previse blizu mene.Plasila sam se da ce me pustiti taj pogled kad otkrije taj haos iza osmeha.Koliko si hrabar,toliko daš od sebe.Nema i tupa pred onima koji su hteli sebi da me prisvoje.Prognana iz navike pripadanja i neznosti krila sam se u krljusti svoje.Nisam im dala da prodru u pore price moje i da razumeju taj haos u ludoj glavi,ne bi im se svidelo kako jutra vide ljude kao ja.Bilo me je puno,bilo me je previse.Da se uz siluetu necijeg lika skrojim,cela da se prepustim ja nisam znala.Mozda ljudi kao ja nikad ne nadju taj drugi deo sebe koji im fali.Uvek se u tisini pravdajuci onima od kojih su korak pustili,preglasno kvareci sve sa onima kraj koji su se hteli smiriti.Krpila sam se od prasine secanja lenjih koja su puzila po svakom zabacenom delu mene.Razapeta izmedju zelje i razuma,uplasena od krša razbacanog u meni.Da cu sebe nekome dati,a da tom nekome nece biti dovoljno.Da necu prepoznati granice do koje moj dodir doseze i da cu kao po ko zna koji put nesigurna i bleda od straha svog pokleknuti pred necijom neznosti.Pustam ljude i ne ostajem.I ne vracam se i kad se pokajem.Plasim se da ljudima nisam dobra,da im nisam dovoljna
