Prepuni precutanih reci kipimo u sebi,dok se zivot polako kotrlja.Prodje u dva uzdaha a ne stignemo toliko toga reci,ostanemo zeljni necijih zagrljaja,ostanemo nedovrseni necijim dodirima.Ljude koji nas u svoj nasoj nesavrsenosti kuju u svetlije boje,podrazumevamo.Misimo vecno ce bezbrizno pruzena ruka cekati nasu.Pa,im ne dajemo do znanja koliko su bitna karikatura u predstavi naseg zivota.Ne grlimo ih dovoljno dugo da cuju sve te dragosti u nama.Ne zadrzavamo ih u trenutku svog vremena da saslusamo teret njihovog uzdaha.Kujemo staze i gradimo sazvezdja onima koje mi volimo,onima za koje nismo sigurni da ce biti tu sad a kamoli kad promenimo oblik.Utabavamo raskrsca za one koje volimo,kidamo se i iskradamo od onih koji vole nas.Tako je to sa ljudima.Sramota ih neznosti a ljubavne fraze im ljigave postase.Toliko je ljudi zaljubljeno u nekoga,a nikad im nece reci.Toliko je onih u koje je neko zaljubljen,a nikada nece to saznati i sklupcati se u krkhi eho reci volim te.Toliko je onih koji bi znali tako lepo i neiskvareno da vole.Al' sramota ih da priznaju da nisu,pa glume da su vec necijom rukom i glasom osvojeni.A tako ima neko tamo ko savrseno razume zamrsene fraze i sve te izmisljene likove u vasoj glavi.Ludo vreme doslo.Glume da su voljeni pa ceo zivot,iskrenog drhtaja pogleda nekog kome ste mali svet,zeljni ostanete.Zavuku se u svoju krljust,pa dajuci sebe onim u cije dlanove zele da se usele,izguraju i oteraju one u cijim fijokama uveliko zive.Nemi bez reci,u tisini uzdaha misle imace vecnost za one kraj njih.Pa,zakasne za jedan ton sekunde da izgovore te reci,pa nikad nedovrsite recenicu onima koji su to zasluzili.Pa,ih dugo dozivate i pisete redove koje nikad nece cuti.Osacate prazninu senke koja vise nije tik uz vas odraz.Osetite prazninu ogromnu i bucnu pa se pitate na koga reci potrosiste,pa nemi pred iskrenim zagrljajem ostaste.Lako je voleti one koje zelite.Probajte voleti one koji vas vole.