Sacekaj da smislim neku bajku,pa dodji.Ne mozes tek tako u ovo prazno u meni da se uselis.Minut,dva samo mi daj.Mozda i u dane pretoci se to.Zastani dok izmislim neku novu pricu za ovu tisinu sto se nepozvana podmuklo uselila.

Pusto i prazno ostalo je tamo.Neciji tudji koraci kroz moje dane tumarase.Nestadose ,isparise tiho i brzo,cak im ni zvuk ne stigoh zapamtiti.Svega u meni bilo je tada,dovoljno svet da zagrlim ceo.Prazno,izrovareno ostalo samo.Necijih dodira glas tamo je odzvanjao,sad od tisine druge reci ne cujem.I bledi,prazni pogledi moji ne zasluzuju sarenilo tvojih boja.Da isteram iz sebe sve te demone i prividjenja koja jos uvek neciju siluetu oblikuju.Da dama vise klosar ne bude,a lepotica da shvati da se zver nikad ne menja.Zver kao zver,divlja i ponosna uvek ce ostati,ma kolika god lepoticina ljubav bila.Jos minut,dva da shvatim da neke zabe princevi ne postaju.Nikad,ni zbog koga.Romantizujemo rastanke ,pa se onda pitamo sto nam toliko treba da prezivimo.Zaustavi svoj korak,dok prestanem tudjih stopa trag da osluskujem.Dok ispraznim fijoke svojih dana i dok za tebe metsta napravim.Da se ova praznina u meni popuni ili bar smanji za broj ili dva.Poput zalutalog stranca po odajam svojim tumaram,trazeci sebe.Okrecem se i gledam.Sve te ispruzene ruke,svi ti zurni koraci,potrosene zvezde padalice,sve te neznosti.Sve to dato,prodato,poklonjeno.Zasto,kome?Cekaj da sama na svoj korak naviknem i da se otarasim upornih starih navika.Sacekaj jos dan,mesec a posle ne pitaj vise.I ako se nekad izgubim u daljini pogleda ili mi niz lice sklizne neki setan osmeh,ne cackaj i ne diraj.Tu sam,tvoja sam.Samo sada me sacekaj.