Suze su ok

Secanja su smesna lupa.Zateknu vas tako negde,presretnu vas u toku dana,pa vas tresu i ne daju vam mira dok svaki delic u vama ne prodrmaju.Pa,razmiljate,preispitujete,zalite,smejete se.A tako nekad kad mi pogled odluta u daljinu i pocnu da naviru slike ne tako daleke,setim se svega sto bilo je,svega sto je moglo biti.I bole tada reci nerecene,sve neznosti neiskazane.

Boji se covek svojih postupaka,boji se previse ljubavi,boji se da pripada nekome.Pa,ga gura od sebe,opire se dugo,prikriva sve suvisne emocije vesto,proguta i precuti sve te reci nekom namenjene.I na kraju dodje vreme kad ostanes sam u guzvi,pa pocnu da naviru sve one teme i sve ono sto niste,a rekli bi ste sad.

Tako i ja tebi.Rekla bih ti pre svega jedno veliko hvala.Hvala ti sto si uvek bio tu za mene.Sto si me naucio da pokazem kad mi je stalo,kako da zagrlim a da ne povredim,kako da poljubim a da ljubav pokazem.Hvala ti sto si trpeo moje gluposti,sto si uvek znao pravu rec da kazes.Hvala ti sto si prihvatio svaki deo mene i nisi hteo da me menjas,a trebalo je.Sto si me naucio da porazi su lekcije,a da neke ljude jednostavno iz svog zivota moramo da pustimo jer nismo dobri u paru sa njima.

Rekla bih ti mozda i da mi falis.Falis mi da se smejes mojih glupostima,da se radujes mojim uspesima.Da nadjem mirnu luku,kad se sklupcam nocu kao malo dete ,u zagrljaju tvom.Falis mi da se prvi mog rodjendana setis i da budes tu kad boli,a da ne pitas nista.Da me nasmejes kad znas da mi to treba,da me ohrabris kad znas da sam nesigurna.Fale mi svi tvoji pokusaji nespretni da mi pokazes koliko ti je stalo.

Rekla bih ti mozda i da si ti moja dobra strana,da sve moje neznosti jos u tebi zive.Po tebi sam krojena,po tebi sve ucila.Kako sada za nekog drugog da te zamenim.Rasla i srasla,svaki deo tebe znam,napamet sam naucila.Da li ce neko drugi umeti da voli,da vidi ono sto sam ja u tebi videla.Probudio si u meni zenu,a detetu u meni nisi dao da nestane.

Gde smo to zabrljali,kad smo to prestali da valjamo jedno drugom,da budemo dobri u dvoje?Rekla bih ti mozda i milion drugih stvari,koje ti nikada priznala nisam.Ali kad ponos umesa svoje prste,tu ljubav mesta ni za kofere nema.Neke reci ostanu zakopane,jer ne mogu preko usana da se prekotrljaju.

To je najveca greska kod ljudi.Cute i cekaju,neki nikad ne saznaju.Koliko je samo divnih i bozanstvenih ljubavi ostalo precutano,koliko je samo ljudi tajno zaljubljeno u nekog.Koliko ima onih koji bi mogli savrseno nekog da vole,ali ne znaju i ne mogu to reci.

Cuvaj se,mali.Svet je lud,valjda se snaci.

Dobro vece,kafano i dobro poznati ljudi.Decko na ulazu smeskom me pozdravi:"Dobro dosla,gospodjice."Dobro poznat sto u uglu i stara ekipa na okupu.Konobar,stari znalac,okreni turu znas sta pijemo.Muzika i zagor vec uveliko kruze zidinama,boemi ljudi dizu ruke,svaka pesma,novi stih kao da je za njih pisan.

Ususka i saslusa,kafana,svakog novog i starog gosta.Svako sa svojom pricom,svako iz svog razloga nocas se druzi sa starim bokalcetom i igra po izdrzljivim klupama.Iscrtam osmeh nevidljivom fintom,misle da je proslo,da ne  boli vise.Pa,sirim ruke i podizem case za sve ono sto dolazi i sto je ispred nas.A kad bol dotakne dno i dno ja vidim u mojoj casi,sipam jos jednu za sve sto je proslo i za sve sto da prebolim ne mogu,za ono sto me u kafanu vrati.

Noci su proklete,zeljne su paznje,ljubavi i ljudi koji nas u svom zivotu vise nece.Pa,kad vide da imaju priliku grabe i zovu pogresne izbore da se vrate.A kafana je noci najbolji drug.Druguju i smisljaju planove sjajne,svaka je odluka u kafani pogresna,jutro je doceka smrknutog lica.

Zaigram na klupi i kupim par muskih pogleda,posle par casa sve je dobro.Neki nepoznat lik ispred mene stvori se.Simpatican momak neki,duhovita neka prica.Zvezde mi sa neba skida,u pozadini bozanstvena zena reci mu sapce.Nemoj,mladicu,ne trudi se.Kupicu te sa par osmeha,prodacu se za tren neznosti.Sve sam ja to vec prosla,ali nije pomoglo.U glavi se bore njegove reci sa nekim poznatim slikama secanja.Odjednom igram sa tim nepoznatim mladicem,odjednom plesem u zagrljaju tudjem,da zaboravim,da istisnem sve sto u meni zgrceno vristi.

I derem se na sav glas,svake pesme ,svake note vec stihove znam,kao da su to reci pisane za njega,kao da je ovo sansa da mu kazem sve.A smejem se.Kao lutak u predstavi dignute glave grabim,ne dam bolu da mi pridje.Konobar,po jos jednu natoci,za sve ono sto je bilo,za sve ono sto nece biti.

Muzicaru stari,jos jednom za mene,onu nasu,dobro znanu.Bice mi lakse ako jos jednom otpevas ono sto mu nikad reci ne mogoh.Tamo pred fajront,sve je vec bajno.Slikarska predstava pijanih ljudi,sablon je stari ,svako na svoju stranu grabi da zaglavi jos malo u tom srecnom trenutku,secanja su smesna lupa.

Predstava gotova,pozornica se napustiti mora.Klupo,do sledeceg vidjenja.Osmeh za kraj,uverljiv,najsiri.A onda spustis koplja,usidris stitove,nista se ne preboli,samo se zacuti.

Nikad nisam volela rastanke.A bilo ih je u mom zivotu mnogo.Mozda i previse,ako se ja pitam.Nekada sam ja odlazila i mahala,nekada su kofere pakovali drugi a ja im pomagala da ih zatvore.Bilo da ostajes,bilo da ides ne zna covek sta je gore.Dok stojis u mestu i gledas tudje korake koji se od tebe vuku i nestaju,boli i grci se sve u tebi.Tako je i kad vi odlazite,znate da morate,znate gde idete a nesposobni da se otrgnete iz koloseka,nesposobni da se vratite.

Svaki rastanak,prica je za sebe.Svaki drhti na svoj nacin,svakom nesto drugo od sebe dopustite i dozvolite,samo one najbolnije suzama ovekovecite.I dok stojite bilo na peronu ili na pragu nekog zaobravljenog vremena,vucete i drzite taj zivot koji pokusva da se otrgne od vas i krene.Cekaj covece,mi ostajemo.

Sve ih prebolimo na svoj nacin,neke zaboravimo,o nekim samo zacutimo.Slika za slikom,uspomena za uspomenom,nista od toga nece vratiti dane.Pamte se trenutci,poricu propusti,samo lepo secanje priznaje se kad za rastanak vreme dodje.

Samo bez suza,bez onih velikih reci,trenutak ne moze promeniti vecnost,protiv zivota se ne moze.Ne volim da pricam i sirim temu,zagrljaji su kao tacka kad krenuti se dalje mora.Zagrlis coveka,zagrlis pricu i sve ono sto taj neko sa sobom odnosi.Upijes polako,zapamtis duboko ali ne daj prokletoj suzi da krene.One su izdajice,udaraju kad je najslabije.Jedna kad krene,drugu neces moci da zaustavis.Slabosti se ne priznaju,a oni sto te slabosti vase gledaju nikad se vratiti zbog toga nece.

Bice im zao i pricace dugo.Tesice vas recima,leciti dodirima,ali na kraju svako ko otici mora,krenuce.I za svaki njegov korak,pusticete po jednu suzu.Dugu i bolnu.Ali rastanci valjda tako i idu.

Naizlged obican dan maja.Pomalo tmuran,pomalo nem.Zna tako nebo nad Beogradom da pomrsi konce i posalje prolecnu kisu,cisto da se ne naviknemo previse na sunce.Za kisu ove romanticne duse,kazu da ima cudnu car,da samo posebni umeju da uzivaju,drugi kazu opet pokisnu samo.Ali kad djavo odnese salu i oblaci uzmu stvar u svoje ruke,niko se ne bi slozio sa njima.Niko,a posebno ne danas.

Rovinjala je i treskala celu noc do jutra.Nije imala nameru da prestaje,formirala se najpre u bezazlene barice,polako prerastala u vece potocice a kasnije sam se vec osecala kao neko odraslo dete koje ne da nije sljapkalo po ovim cudnim vodenim oblicima,vec koje nije moglo iz njih da izadje.Grad se polako pretvarao u pusto vodeno mesto.Nemi ljudi sakriveni ispod,moram priznati,krajnje neobicnih konstrukcija kisobrana,da li zbog vetra ili neke druge sile,grabili su pognute glave ka svojim obavezama.Zatvoreni u svoje stanove i proterani sa svojih ulica,mogli su samo da posmatraju sta se to zbiva napolju.Slike su se samo nizale,veliki kisni oblaci nisu imali nameru zaobici nas.Nimalo prijatni prizori izgubljenih ljudi u vodi,promrzle dece i kolicine vode koje su pred sobom kupile sve ono sto im se na putu nadje.Previse odvazna,previse nezasita,previse bezobrazna,kiso postade.Pognute glave Beograd je cutao,ne spreman za ovo,u cudu se nasao.Lose vesti brzo se sire,slike danas jos brze.Prestonica nije bila spremna za ovako bahatog gosta.Pomalo poznati prizori vratila su secanja.

Slicne scene gledala sam kuci,u komsijskoj zemlji pored,iz koje kao student dodjoh u prestonicu koja me oberucke prihvati.Sa mojima se nisam cula ceo dana,dan koji mi studenti koji dodjemo sa strane sebi ne dopustamo,porodica je ipak siguran dom.Saznah da je kod njih stanje jos gore,bez vode,bez struje,sa nabujalom rekom i klizistima koja su resila da pripomognu,nevolja nikad ne ide sama.Reka kraj koje sam odrasla,koju celog zivota gledah sa prozora,kojoj se divih pokazala je svoju drugu stranu.Divlja,neukrotiva,reka koju niko nije mogao da pozna.Zeljna slobode,i sveta oko sebe izlila se iz svog korita i napala sa svih strana.Po ko zna koji put okrenut broj na koji niko ne odgovara ,stvori neke sumnje u vama.Tek sada shvatite koliko neke ljude volite,koliko je ceo ovaj zivot jedna velika igra,igra u kojoj svaki dan ucite.Ili ste igrac ili nikad ne naucite.Strah vas od noci,od svake nove kapi,od te tisine sa druge strane slusalice.Znate da nista promeniti ne mozete,verujete da ce sve biti ok.Kad sam konacno cula taj glas koji mi je celog zivota ulivao sigurnost,plakala sam kao dete,kao da je ceo svet stao.Dobro su,ali situacija je strasna.

Dve prijateljske zemlje,zajedno svaka za svoj narod se bori.O kako bih ja grlila sve te povredjene i izgubljene ljude.Ali da narodu nikad ne mozes ugoditi najbolje govori cinjenica da Vucic ode da pomaze svi u glas marketinski trik,ovaj tamo u rodnom mestu po ceo dan prica ne valja ni on,sto ne pomaze.Tuzno je sto nam je potrebno ovako nesto da shvatimo da mozemo da zivimo u miru,koliko su nase svadje zapravo bezazlene,da nije dobro kad komsiji crkne krava a kamoli kad mu bujica kucu odnese.Svi zajedno,svi slozni,trudimo se jer je svima tesko.Bez skrivenih namera,bez odbacivanja,grabimo i ne damo ono sto je nase,kiso prokleta da si.

Sutra ce sve ovo proci,sve je do sad proslo.Nece se preboleti,nece se zaobraviti.O nekim stvarima jednostavno se zacuti.Ono sto ostane posle nece biti nimalo lepa slika,falice stvari,nedostajace mesta na kojim smo stvarali uspomene ali najbitnije je da cete moci da zagrlite onog koga pozelite.Mozda na nekoj opustosenoj livadi,u nekoj kreaciji od mulja i blata ali bice vam pune ruke voljenih osoba,puno srce jer znate da su tu ,da su sa vama sigurni.Sve se to da sagraditi,sve ce to opet izrasti,svet ce nastaviti da zivi.

A mi cemo stajati mudriji za jedno iskustvo,pomalo pokisli ,pomalo umorni ali srecni.Srecni sto je proslo,srecni sto opet gledamo u isto nebo i nadamo se nekom suncu.Grlicemo ljude oko sebe da ih ugrejemo i iscedimo iz njih svu tu hladnocu i promrzlost od ovih dana.