Dodju tako dani u zivotu kad izgubite sebe.Kad se kazaljke uzigraju,kompasi podivljaju,dani uzburkaju.A vi zalutate negde,daleko od onoga sto jeste,daleko od onoga sto ste bili.Zagubite se na nekoj stranputici,zalutate u slepoj ulici.Dodju tako dani kad vam se ne prica ni sa kim,kada ste prazni,kad vam nista ne fali a niceg nemate dovoljno.
Dani kad vam pogled ne doseze granice,a nada poljuljana ostane.Gledate neko poznato lice u ogledalu,dugo i bez reci.Cini vam se poznato,samo malo vise umorno,ispijeno,malo vise ravnodusno.Ciji se to pogled u ogledalu tako skamenio,gde su nestale sve te vatre,sve te iskre iz pogleda tog.Ko je ovaj covek i zasto moj odraz u ogledalu prikriva?Dodju tako dani kad ste umorni.Umorni od praznih reci,usiljenih zagrljaja,laznih osmeha.Dani kad ste prazni toliko da vam praznina u mislima odzvanja.Kad spustite koplja i pognete glavu.Dodju ti dani,al' ih sami prezivite.Bez prevelike drame,bez suvisnih prica.Sklupcate se u necije sigurne ruke,zaronite u nedosanjan jastuk,vristite u tisini sami na sav glas.Molim lepo,ko sta ima,ko cim raspolaze.Odbolujete,prebijete,pregurate te dane.Pa,ih gurate,potisnete,upakujete tamo gde tudje ljudsko oko ne doseze.Ej,veliki smo ljudi,od plakanja nema nista.Pokazi zube,nacrtaj klovnovski osmeh,ako neces sam,nece niko.
