[ Generalna
]
21 Septembar, 2014 20:57
Jos jedna letnja noc ususkana u plocnike Beogradskog trotuara.Duga,topla i prepuna ljudi. Uzurbana,pomalo zamisljena grabila sam granicama svog zivota.Savrseno uklopljena u svakodnevnicu novog grada davala sam danima nove okvire.Sve manje je te bilo u mojoj glavi,sve manje sam te trazila u liku nepoznatog prolaznika.Tvoj smeh vise nije bio moja jedina muzika,tvoj dodir vise nije bio mera neznosti.Potiskivala sam te duboku u sebi,u neke odaje po kojim ne tumaram cesto.Jos nisam bila dovoljno jaka i spremna da te pustim,gurnem iz sebe.Nisi mi vise bio prva misao kad na srecu pomislim,nisam se vise nadala tvom zagrljaju kad se nesto bitno desi.Zarastala sam polako,dizala glavu i videla neka nova lica.Postoje ti ljudi kojih ostanete zeljni celog zivota.Ljudi po kojima krojite svoju siluetu,kojim se nadate a vecito odlaze.Postoje te velike daljine oku,a srcu tako blizu.Nisi vise ona mera po kojoj znam koliko me neko boli.Nisi onaj duboki uzdah posle zamisljenog pogleda.Nisi vise nista,a sve si.Sve te moje neznosti jos uz tebe ususkane spavaju.Jos po tvom koraku gazim,jos po tebi zapocinjem dan.Jos si mi ceznja kad pogled odluta,jos si mi ona misao uz koju poskakujem trotuarom.Jos si mi pesma koja zaboli i osmeh u uglu kad te se setim.Jos te u mojoj ludoj glavi ima,steta sto nisi tu da vidis kako je lepo sa tobom.Od zelje te krojim,od neznosti sklapam.U lepoti satkan,za ljubav savrsen.Useli se,vrati se u moje dane.Uz mene je neobicno i pomalo tesko.Ali se moze,ti znas i kako.Iskoci iz snova,otmi mi jutro.Ti jedini imas zagrljaj po mom kalupu stvoren.Steta da ga protracis na pogresne ljude,a tako bih divno,ludo moja,mogla da te volim.
[ Generalna
]
21 Septembar, 2014 10:18
"Kraj mene spava,drugu zeni..."
Godinu dana.Bez reci.Bez pitanja.Bez odgovora.Neki nedovrseni razgovori izjedaju vise nego izadaja,neke precutane stvari bole vise nego reci.Za neke ljubavi treba malo vise vremena da ih prebolite,a za neke ni godina nije mera prava.Bilo ih je posle njega.Nisu me doticali,nisam se ni davala tako lako.U kafanama najlakse odbolujete i prezivite sva ta sranja u zivotu.Ako nemate nekog da ih slomi u vama.Docekivala sam zore sa tamburasima,lecila se novim prespavanim jutrima.Al' bilo ga je manje u meni,polako sam ga potiskivala.Uobicajan petak,samo se dosta vise popilo.Standardna kafana,repertoar nas.Na kariranom stolu tura ne sme da zafali.Casica,po dve.Odjednom sam se skamenila.Prestala da disem.Smrzla.Par stolova dalje,stajao je u svoj svojoj savrsenosti satkan.Lepsi nego sto ga pamtim,kao od zelje moje krojen.Casom sam gusila i gasila sve te vulkane suza koje su u meni bukljale.Zbog moje slabosti,zbog moje srece sto ga vidim,zbog glupog pijanog zenska koje me uzelo pod svoje.Teturajuci se kroz gomilu izasla sam napolje,da se ne ugusim u svoj svojoj nemoci da ga se nagledam,da prezivim taj prizor njega u mojoj blizini.Odjednom stisak oko moje ruke.On.Osmeh samo za mene.Stegla sam ga u zagrljaj ne dajuci mu da makne,kao da ce pobeci.Poprilicno pijani oboje prasnuli smo u smeh,posle toliko vremena.Tisina,velika i bucna.Nagnuo se ka meni i poljubio me.U stomaku tornado,noge skamenjene.Da li ga zamisljam u nekom drugom ili je to on?Ljubila sam ga bojeci se da udahnem,da se odvojim od njegovih usana.Nije tu bilo potrebe puno da se prica.Vratio se po nase stvari i izgubismo se kod njega.Kao toliko puta pre.Isto mesto,isti on.Za godinu dana nista se tu promenilo nije,sem nase zelje.Bila je jaca,bila je prokletija.Kao da smo bili zeljni jedno drugog.Probudila sam se na njegovom ramenu,u zagrljaju muskarca koji je jedini voleo dete u meni,a budio zenu.Nesto ozbiljniji izraz lica,nesto dublji glas.Nesto je imao da mi kaze.Osetila sam zujanje u glavi,srce mi je tuklo kao ludo,nisam mogla do vazduha da dodjem.U glavi je odzvanjala njegova recenica :"Zenim se sutra,mala,sinoc sam slavio sa momcima,nije trebalo ovako da ispadne."Skamenjena,slomljena skocila sam iz kreveta.Poceo je da objasnjava,da se pravda.Drala sam se na sav glas,kako mi je on najveca lekcija u zivotu,kako je od svih njegovih sranja ovo najgore,kako je u meni sjebao i poslednji deo koji je u njega verovao.Istrcala sam iz stana kao luda,kao da me neko juri,kao da bezim od istine.Ne veruj muskarcu koji dize ruke od tebe,kad mu sve sa ledja na sebe skines.Bolelo je,prokleto i cudno.Suze su se sama lomile na obrazu.To vise nije bio plac,gusila sam se,bojeci se da vrisnem.Ne znam da li je vise bolela lazna nada od sinoc ili sto sam posle godinu dana tek sada svesna da ga gubim,da je stvarno kraj.Par poruka izvinjenja,par poruka objasnjenja i jedna najgora,ona koja kaze da ste jedina koja je znala sve o njemu,a ipak ostala.Te ljigave izlizane fraze,tada su ok zvucale.Ludo srce grabi sve da se spasi.Pa,koga ti lazes,kome se na vernost zaklinjes.Zasto to radis,blentavi stvore,kad nije iskreno.Ceo zivot iz lazi u laz,u tom savrsenom laznom zivotu."Volim te da boli u stomaku dok te gledam" umesto poruke,umesto cestitke.Na dan vencanja,tacno kad pitaju ima li neko nesto protiv.Ako mu ne kazem,moracu da cutim zauvek,a posle one veceri nije to zasluzio.Nek zna,nek se pita da li vise boli moja istina ili njegova laz.
