Godinu dana.Bez reci.Bez pitanja.Bez odgovora.Neki nedovrseni razgovori izjedaju vise nego izadaja,neke precutane stvari bole vise nego reci.Za neke ljubavi treba malo vise vremena da ih prebolite,a za neke ni godina nije mera prava.Bilo ih je posle njega.Nisu me doticali,nisam se ni davala tako lako.U kafanama najlakse odbolujete i prezivite sva ta sranja u zivotu.Ako nemate nekog da ih slomi u vama.Docekivala sam zore sa tamburasima,lecila se novim prespavanim jutrima.Al' bilo ga je manje u meni,polako sam ga potiskivala.Uobicajan petak,samo se dosta vise popilo.Standardna kafana,repertoar nas.Na kariranom stolu tura ne sme da zafali.Casica,po dve.Odjednom sam se skamenila.Prestala da disem.Smrzla.Par stolova dalje,stajao je u svoj svojoj savrsenosti satkan.Lepsi nego sto ga pamtim,kao od zelje moje krojen.Casom sam gusila i gasila sve te vulkane suza koje su u meni bukljale.Zbog moje slabosti,zbog moje srece sto ga vidim,zbog glupog pijanog zenska koje me uzelo pod svoje.Teturajuci se kroz gomilu izasla sam napolje,da se ne ugusim u svoj svojoj nemoci da ga se nagledam,da prezivim taj prizor njega u mojoj blizini.Odjednom stisak oko moje ruke.On.Osmeh samo za mene.Stegla sam ga u zagrljaj ne dajuci mu da makne,kao da ce pobeci.Poprilicno pijani oboje prasnuli smo u smeh,posle toliko vremena.Tisina,velika i bucna.Nagnuo se ka meni i poljubio me.U stomaku tornado,noge skamenjene.Da li ga zamisljam u nekom drugom ili je to on?Ljubila sam ga bojeci se da udahnem,da se odvojim od njegovih usana.Nije tu bilo potrebe puno da se prica.Vratio se po nase stvari i izgubismo se kod njega.Kao toliko puta pre.Isto mesto,isti on.Za godinu dana nista se tu promenilo nije,sem nase zelje.Bila je jaca,bila je prokletija.Kao da smo bili zeljni jedno drugog.Probudila sam se na njegovom ramenu,u zagrljaju muskarca koji je jedini voleo dete u meni,a budio zenu.Nesto ozbiljniji izraz lica,nesto dublji glas.Nesto je imao da mi kaze.Osetila sam zujanje u glavi,srce mi je tuklo kao ludo,nisam mogla do vazduha da dodjem.U glavi je odzvanjala njegova recenica :"Zenim se sutra,mala,sinoc sam slavio sa momcima,nije trebalo ovako da ispadne."Skamenjena,slomljena skocila sam iz kreveta.Poceo je da objasnjava,da se pravda.Drala sam se na sav glas,kako mi je on najveca lekcija u zivotu,kako je od svih njegovih sranja ovo najgore,kako je u meni sjebao i poslednji deo koji je u njega verovao.Istrcala sam iz stana kao luda,kao da me neko juri,kao da bezim od istine.Ne veruj muskarcu koji dize ruke od tebe,kad mu sve sa ledja na sebe skines.Bolelo je,prokleto i cudno.Suze su se sama lomile na obrazu.To vise nije bio plac,gusila sam se,bojeci se da vrisnem.Ne znam da li je vise bolela lazna nada od sinoc ili sto sam posle godinu dana tek sada svesna da ga gubim,da je stvarno kraj.Par poruka izvinjenja,par poruka objasnjenja i jedna najgora,ona koja kaze da ste jedina koja je znala sve o njemu,a ipak ostala.Te ljigave izlizane fraze,tada su ok zvucale.Ludo srce grabi sve da se spasi.Pa,koga ti lazes,kome se na vernost zaklinjes.Zasto to radis,blentavi stvore,kad nije iskreno.Ceo zivot iz lazi u laz,u tom savrsenom laznom zivotu."Volim te da boli u stomaku dok te gledam" umesto poruke,umesto cestitke.Na dan vencanja,tacno kad pitaju ima li neko nesto protiv.Ako mu ne kazem,moracu da cutim zauvek,a posle one veceri nije to zasluzio.Nek zna,nek se pita da li vise boli moja istina ili njegova laz.