[ Generalna
]
30 Septembar, 2014 00:28
Volim ga.
Migoljio se pod mojim pogledom dok ga je sunce cackalo probijajuci se kroz prozor sobe.Isaran zracima koji su se lomili,sanjiv i moj spavao je kraj mene.Pogledom sam pretrcavala po linijama njegovog lica,svaku saru napamet sam znala.Svaki detalj na njemu ucrtan vec je bio poznat mojim dlanovima.Sve te savrsenosti i nesavrsenosti portreta njegovog dobro su bile podebljane u slici mog secanja.Cekam ga da se probudi,zeljna njegovih usana koje se u prokleto lep osmeh razvuku kad mi uhvati pogled na sebi dok se budi.Sklupcam se u njegove ruke,ususkam se na njegovo rame i pravim se da je vreme stalo.Njegovi zagrljaji su omiljeni deo njegovog blentavog bica,predmeta mog obozavanja.Stegne me nezno najjace,onako da znate koliko vas u nekome ima.Zagrljaji su mi iskreniji od dodira,od poljubaca sa njima nema prevare.Nemoj mi slabe,sta cu sa njih.Kakav zagrljaj,takvo i osecanje.A njegov je bio taman.Pripijena uz njega,upijala sam ga u srz svog bica,lomeci se pod njegovim dodirom.Boze,koliko ga volim.A koliko mu to nikad reci,glasno izgovoriti necu.Bio je moj uhvaceni korak prema kome kujem moj,onaj smeh u hodniku zgrade sto se ori dok me kuci prati.Volim sasavost gluposti izrecenih da bi me nasmejao do suza i rasplakao do smeha.One pokusaje nesretne da mi bez reci pokaze da mu je stalo.Koliko ga samo u meni ima,u meni grmi i trese kad me sebi prigrli.Ruke njegove po mojim su oblikovane,u kompletan stisak slepljene.Volim kad vidim sebe u pogledu njegovom kad je ponosan na mene.I onaj osmeh dok me grli na uglu neke ulice dok ga gledam kao dete igracku u izlogu.Gde god da spusti kofere,znam da je prokleto moj.Provalio u moje dane,ukrao mi noci,ukovao se u navike i u ljubav utopio.Sa dodirima mojim dogovor sklopio da ga po njegovoj silueti oblikujem kad mi nije tu.Blentavili smo se u sponatnosti tog sto smo imali,ne dajuci se previse.Bio je moj drhtaj kad ga nema u domenu pogleda mog,onaj duboki uzdah kad ga neko pomene,rasirene ruke u sigurnoj luci,onaj stidljivi dodir kad ceznja pozove.Vristala sam od srece,lomeci se od mirisa njegovog prisustva.Volela sam nacin na koji me voli.Volela sam njega.Prvi put onako srcem od srca,nesebicno.Volela sam sebe kakvom me je upakovao u svoje dimenzije.Volela sam nas.
[ Generalna
]
28 Septembar, 2014 20:05
Jutro je mrzovoljno kad sazna sta vam je noc radila.
Probudila se negde u duboko podne.Glava za dva broja teza nego inace i razmazana sminka na nedosanjanom jastuku.Sunce se svom jacinom protezalo do njenog kreveta,cackajuci je sasavim zracima.Sanjiva i nenaspavana protegla se do case i popila par gutljaja.A onda se opet uvalila u krevet i pokusavala da se seti protekle noci.Izlazak sa drugaricama,jos samo jedan u nizu ovih dana.Grabile su po kafanama uvek u drugoj docekujuci iznenadjenu i vec zbunjenu zoru.Cirkale su pre izlazka.Smuckale su neki njihov zenski koktel.Posle se nastavak preselio u kafanu.Zaduzile su svoj sto i svoju cašu i vece je moglo da pocne.Boem u dusi,oskrnavljenog srca,svaku pesmu napamet je znala.Pilo se puno i jos malo vise.Razlog za nazdravljanje vise se nije trazio.Posle par casa,vec je osetila da je uhvatilo.Bilo joj je lepo,smejala se iskreno,onako od srca.Igrala je kao luda,ne obaziruci se na ljude oko sebe.Bilo je to jos jedno zensko vece u nizu.Osetila je mucninu,pomesani alkohol je odradio svoje.Oteturala se do toaleta.Bilo joj je lakse kad je sav taj alkohol izasao iz nje.Ali i dalje noge kao da nisu bile njene.Sela je na stepenik ispred i pokusavala da se bar malo otrezni.Prisao joj je neki decko i pitao je l' dobro.Nasmejala se i odgovorila.Posle par minuta vratila se za svoj sto.Neki momci vec su se upetljali u njihovo zensko drustvo.Konobar je okrenuo turu.Neki decko odjednom uhvatio je korak njenog plesa.Grlio je oko struka i igrao sa njom.Pokusavala je da se izmakne,al' noge nisu slusale mozak.Pesma na casu,casa za pesmu.Saptao joj je nesto,dirao joj kosu a ona je samo htela da nestane,da se izgubi.Negde u zoru,fajront se nadzirao.Njen hod licio je na sve,ali ulica prava nije bila.Obezbedjenje na izlazu nasmeja se pijanoj masi,cega su se oni sve nagledali.Isle su ka taksiju.Sagela se da zakopca stikle,al' se sad i zemlja tresla.Odjednom pruzena ruka poletela u pomoc.Podize glavu,mladic iz kafane.Pita je da plesu tu ispred kafane,kad vec nece da se ljube malo,malo vise.Nasmejala se i pogledom trazila drugarice koje su zvale taksi.Uhvatio je za ruku i pitao da se izgube negde,da ce je on vratiti.Zeljna neznosti,zeljna reci poklekla je pred carima simpaticnog mladica.Na pitanje gde bi on,rekao je daleko od onog zbog cega si se napila.Spustila je pogled a on se samo priblizio i poljubio je.To je sve sto joj je u tom trenutku trebalo.Ljubili su se na nekoj klupi kraj reke dok je polako svitalo.Smejala se njegovim forama,koje cak nije ni cula kako treba.Samo je stezala njegove ruke oko sebe,mazila ga i ljubila dugo i bez reci.Jos prilicno pripita otisla je kuci sama.U ogledalu je docekao neprijatan lik.Pijano,rasminkano zensko.Opet.I opet se setila njega.Te usne sto su je malo pre ljubile nisu bile njegove.A falio joj je tu,tog trena.Sve njegove nesavrsenosti,sva njihova sranja.Samo je htela da zaspi na njegovom ramenu,samo je htela da ga oseti kraj sebe.I plakala je.Maskara se topila pred tom navalom suza,gde su se skrsila sva ta osecanja.Bila je besna na sebe sto je sebi dozvolila da se opet napije.Taj prizor pijanog zenska nije joj se nikako svideo,zgrazavala se sebe u tom stanju.A bilo ga je cesto ovih dana.Kroz glavu joj je prosla slika nje kako pijana sedi na stepenicama kafane,svi ti dodiri drugog muskarca dok su igrali u kafani,sva ta duga ljubljenja koja nisu sa njim.Besna na sebe,besna na njega sto nije znala kako da se izvuce iz njih.Plakajuci je i zaspala.U sigurnoj luci dva jastuka,daleko od onog sto nije bila ona.Jutra su teska kad traze izvestaj noci.Posrame vas,ne daju vam mira,citaju vam lekcije a vi obecavate da se nece ponoviti.A ponovi se opet.
[ Generalna
]
26 Septembar, 2014 17:44
Kad vas drugi oblikuju...
Slomljena i prazna grabila sam ulicom koja se davila pod jos jednim jesenjim pljuskom.Skripao je vetar igrajuci se sa matorim i kupanim liscem.Lilo kao ludo,a meni nije smetalo.Koraci su mi bili kratki i tromi,a lice slano od suza koje se dobro uklopise u kisnu sliku.Nije to bio onaj ocajnicki plac,ona drama i ridanje.Ne,ne,daleko od toga.To su vam one suze sto se same iskrcaju iz oka,pa krenu iz vasih nekih dubina preko ravnodusne grimase na zaledjenom licu.I liju dugo,liju u tisini.Ne primeti ih niko,savrseno kamuflirane u kisnu masku,opasnice male.
Ulica je bila pusta i mokra,a takva sam nekako bila i ja.Tonula sam,tonula kao Venecija.Bila sam besna na sebe,ljuta sto sam dozvolila ovom zivotu da me po sebi kroji,da me u masu utopi.Na srce ludo sto preveliki samotnjak postade.Taj miran i siguran svet kad sjeban i haotican postade,kako to da vise ne znam kako u njega nekoga da pustim,da ga sredim po sebi.Drala sam se u sebi na sve te ljude koji su grabili,cupali ,otimali sve sto sam im od sebe nesvesno pruzala.Svako je uzimao po deo od onog sto sam bila,zaboravljao da vrati,da uzvrati,da me sastavi.Dok me nisu ogoleli,dok mi nisu oblik i kroj promenili.Nesvesno i drsko .Cak i ova luda glava sto je sanjala svoje snove,ostala je bez podrske moje.Urotile smo se jedna protiv druge,lepo sam joj rekla da nam se nikad nije ispunilo ono sto planiramo,nikako jadna da shvati.Gledala sam sve te moje zelje,uredno skrojene,kako se ostvaruju nekim drugim ljudima,neka,steta bi bilo da propadnu,da se bace.
Bila sam besna na tu ogoljenu i golu osobu sto je se u meni iza lika nasmejanog derista skrivala.Kad vas ljudi pamete po nasmejanom licu,steta tu sliku o sebi da kvarite.Protresala sam obema rukama sve ono sto sam bila,a ono sto me ne poznaje vise.Pokusavala da ga kupim,ucenim,molim.Pricala da se vrati,al ne vredi,ne veruje vise.Grozila sam se svih tih slika i prizora sto sam u sebi videla,preveliki sam romatnik bila da bih se u ovu siluetu utopila.I ta romatnicna dama u meni pogazila je zadnju ruzu i sutnula bundevu da se slucajno u kociju ne pretvori.Ostanete zeljni svih tih neznosti i svih tih izlizanih reci,koje su vam nekada tako drage,tako simpaticne bile.Volite vi i dalje,sve te majke,sve te drugove,sva ta draga lica.Al ne pravite vise od muskarca princeve,onima kojima do srca kopaju zatvarate prilaze.A bilo ih je i dobrih i pravih.Trudili su se ,ali nisu ostajali,nisu me doticali.Plasila sam sam se svih tih dodira koje nisam mogla u ceznju da pretvorim,svih tih usana koje nisu budile nista u meni,svih tih reci od kojih nista nisam osecala.Davala sam im samo trunku sebe u neke kratke,nespokojne noci.Pa,ih terala svojom neozbiljnoscu,pa ih pretvarala u ortake samo.A htela sam da me neko uhvati za ruku i izdere se na mene,i probudi ono pospano deriste sto je negde uplaseno cucalo,proterano iz ovog sveta u koji se nije ukloplo.Da me zagrli,da slomi sve ovo u sta se pretvaram,a sto nisam.
Skupljala sam svoja sranja,sklanjala sam svoje poraze,samarala sama svoje padove.Dok ih neko ne vidi,pre nego sto neko posumnja u ovaj tako naucen,tako savrsen osmeh.Kad naucite sami kroz zivot,tesko je u paru ulicu preci.Kad naviknete na tisinu kad oblak naidje,ne pomazu sa drugima reci.Kad sami ustajete kad zapnete za neku ostrugu na putu,ne zovete nikoga ruku da vam pruzi.Smejete se pred ljudima,al' ne vise do te mere da vas stomak zaboli.I veruju vam oni,poverujete i vi nekad.Zapravo,najvise od svega boli taj strah.Strah od zvuka odlazecih koraka kada teska srca nekoga pustite vise da se priblizi.A on resi da ode.Odbolujete,isplacete,izgazite sva ta sranja,sve te sjebanosti u vama sami,kad se zavese spuste.Jer lakse je bez suvisnih pitanja,bez suvisnih objesnjenja.Sta reci kad ni sami ne znate kad vam se ovo dogodilo,kako ste u ovaj oblik dospeli.Ko je ugasio muziku u vasoj glavi,i svu tu mastu spustio na zemlju.Ko vam je objasnio da je nebo samo plavo i da vas zivot ne moze biti saren.I zasto ste slusali sve te ljude.Sto se niste sakrili negde i pokazali zube.
[ Generalna
]
23 Septembar, 2014 13:48
Gde si bio,gde si se izgubio.
Osecam kako me bole svi ti dani u kojima nisi bio tu.Da me sastavis,da me sklopis,od dodira tvojih ispletes.Osecam kako je deo mene zauvek ostao zeljan tebe celoga.Gde si se izgubio u svim tim nocima kad si kraj mene falio?Koliko jos zvezda padalica na tebe da potrosim?Zar ne vidis da oko sebe skoro celo sazvezdje imam.Da vidis samo kako lepo izgleda.Po tebi krojeno,od moje zelje stvoreno.
Toliko je osmeha ulicom odzvanjalo,a nisu bili nasi.Ruke su ostale prazne za neciju drugu ruku.Landarale su same,nije imao ko da ih uhvati.Gde si se izgubio u svim tim danima kad niko nije razumeo sve te moje ludosti,kad niko nije podrzao sve te moje gluposti.Ostao nas zeljan mesec dok je nas je na klupi nekoj cekao.I ugao ulice ostao je u cudu,kad je samo jedan par cipela njim protutnja.Tacno u devet,koji minut posle.Gde neosvanu u svim tim jutrima koje kisa zarobi dok je jedna soljica ostala nepopijena.Ostala sam zeljna pokreta tvog dok pesma neka za nas svira.Kako moze neko sam da igra,kad si ti bio taj koji za pokret ima smisla.Kad si se uvukao u sve te note starog tamburasa i ciganina nekog,sto duboko u jutro jeca violinom.
Gde si nestao u duboke noci dok je samo jedna ruka kokice jela.Znas,mali,zagrljaj ne moze sam da se sastavi,za to su potrebne cetiri ruke.Kako se uvuce u sve te poglede moje,koji na ceznju mirisu.Skrenu negde u svim tim danima,kad bi na mene ponosan bio.Gde se skuci sa svim tim neznostima i dobrotom svojom.Gde nestade u svim tim danima kad glavu umornu,glavu spustenu nije imao ko da podigne.Ostala sam zeljna tisine nase,kad u vecnost nasu uselim se tajno.I onog smeha zaraznog i dragog sto u svaku poru mene uvuko se glasno.Gde se izbezumi onaj glas sto me sebi prisvoio i pred drugim hvalio.Kad se tvoje ruke toliko odvazise i pustise moje.Gde mi ljubav posla,kad ne znam kako drugu da stvorim,kad ne znam ni kako bez tebe izgleda.Ne bi mi se svidelo kako bi bez tebe izgledalo.Kada mi oduze naviku da te svojim zovem,pravo od drugih da te cuvam.Gde mi odvede sve te pokusaje nespretne da mi pokazes koliko ti je stalo.Dani nekako drugacije zvuce kad mi ukrade sve te leptire sto kazu da postoje.
Kad prestase kosti da pucaju od zagrljaja spontanih i ono zurenje u oblak dok na tebe mirisem.Kad se spakova,kad se iskrade iz polica dana mojih.Ko te odvede,ko te ukrade,ko te sada po sebi kroji.Ostala sam zeljna sebe uz tebe,sebe u kalupu tvom.Ostala sam zarobljena u vremenu koje jos uvek pod dodirom tvojim drhti.Ostao je neuhvacen korak bez tebe,ostala je rec nedorecena.Napusteno srce pokunjeno stoji,zbunjeno trazi nacin da se navikne.Neke praznine popune reci,u neke druge ljudi se usele.A neke ostanu,od zelje satkane,proklete i zeljne onog sto fali.
[ Generalna
]
22 Septembar, 2014 14:36
Na rastanku srce kaze da ce se vratiti.
Ono sto se spoji kod beogradskog konja,to se razdvoji na stanici.Te jadne,mucene stanice.Koliko su samo rastanaka prezivele.Spakovan kofer,nagurana secanja i jedan papir u ruci.Sa brojem,sa relacijom,sa odlazkom.Zivot vam je frka prava.Taman se naviknete na nekoga,napravite malo mesta da ga ugurate u svoj haos od zivota,a on bi vec da krene.Cekam da krenem i gledam sve te silne ljude.
Docekuju se,sastaju i rastaju.Sve na istom mestu,sve u isti dan."Svi rastanci su tuzne price,zato ja rastanak ne priznajem i nikad necu."Ne zna covek da li je gore dok odlazis,pa gledas lica voljenih bica kako isarana strahom od odlaska,sire usta u grcevitu grimasu osmeha.I masu dugo i polako.Kao da zele da vas zadrze,kao da bi da ostanete tu.Ili je,ipak,teze onima koji ostaju.Dok vam guraju kofer u ruke i zele vam srecan put,da li se za svaki delic tog drhtavog uzdaha njihovo srce smanji.Pa,ostanu mesta,ostanu navike i ona do kraja nepopijena kafa sa vama.Ne daju suzama,izdajicama starim,da pokvare taj odlazeci susret sa vama.Svako je u zivotu imao te rastanke,pomalo bolne,pomalo tajne.Nije svejedno ni onima sto cekaju,ocekuju,docekuju.Pa,nameste jos jednom kosu i provere je l' sve na mestu.I zamisljaju kako ce da izgleda taj korak vas ka njima,posle toliko vremena.I boje se da vas ne zagrle prejako ili ipak preslabo,pa da ne vidite koliko ste falili tim rukama.Pa,strepe da cete stici na vreme,da nije samo zelja ta koja ih tera da cekaju,plase se da se niste izgubili na toj nekoj drugoj strani.Kazem ja,rastanci su gadna stvar.
Zadubite se samo malo u taj red voznje.Videcete drhtavu ruku starice koja prati unuke,lice zabrinute majke koja salje sina u bolji zivot.Ruzu u rukama muskarca koji ceka voljenu zenu da se vrati.Strepi dugo i tajno,da se nije predomislila.Al' svaki rastanak,po jedan zagrljaj nosi.E,tu nastaje problem.Sto vas jace stegnu,nekako vam teze da se otrgnete iz tih sigurnih ruku.Kao da svaki delic tog zagrljaja cacka po jedan nerv u vama,pa ceprka po zalihama suza,koje i od sebe skrivate.Stegnes zube,nasmejes se i mahnes.Pa,kofer u ruke i krenes.Vratices ze,znas ti.Vratices se,zna i taj ko ostaje.Al' svaki korak nekako tezi,svaki uzdah pomalo potisnutiji.I dugo se secas lika te ruke sto je mahala kad si kretao."Jednom odlazi svako putem svog zivota,na rastanku samo srce kaze:Ja cu se vratiti."
[ Generalna
]
21 Septembar, 2014 20:57
Nisi mi nista,a sve si mi.
Jos jedna letnja noc ususkana u plocnike Beogradskog trotuara.Duga,topla i prepuna ljudi. Uzurbana,pomalo zamisljena grabila sam granicama svog zivota.Savrseno uklopljena u svakodnevnicu novog grada davala sam danima nove okvire.Sve manje je te bilo u mojoj glavi,sve manje sam te trazila u liku nepoznatog prolaznika.Tvoj smeh vise nije bio moja jedina muzika,tvoj dodir vise nije bio mera neznosti.Potiskivala sam te duboku u sebi,u neke odaje po kojim ne tumaram cesto.Jos nisam bila dovoljno jaka i spremna da te pustim,gurnem iz sebe.Nisi mi vise bio prva misao kad na srecu pomislim,nisam se vise nadala tvom zagrljaju kad se nesto bitno desi.Zarastala sam polako,dizala glavu i videla neka nova lica.Postoje ti ljudi kojih ostanete zeljni celog zivota.Ljudi po kojima krojite svoju siluetu,kojim se nadate a vecito odlaze.Postoje te velike daljine oku,a srcu tako blizu.Nisi vise ona mera po kojoj znam koliko me neko boli.Nisi onaj duboki uzdah posle zamisljenog pogleda.Nisi vise nista,a sve si.Sve te moje neznosti jos uz tebe ususkane spavaju.Jos po tvom koraku gazim,jos po tebi zapocinjem dan.Jos si mi ceznja kad pogled odluta,jos si mi ona misao uz koju poskakujem trotuarom.Jos si mi pesma koja zaboli i osmeh u uglu kad te se setim.Jos te u mojoj ludoj glavi ima,steta sto nisi tu da vidis kako je lepo sa tobom.Od zelje te krojim,od neznosti sklapam.U lepoti satkan,za ljubav savrsen.Useli se,vrati se u moje dane.Uz mene je neobicno i pomalo tesko.Ali se moze,ti znas i kako.Iskoci iz snova,otmi mi jutro.Ti jedini imas zagrljaj po mom kalupu stvoren.Steta da ga protracis na pogresne ljude,a tako bih divno,ludo moja,mogla da te volim.
[ Generalna
]
21 Septembar, 2014 10:18
"Kraj mene spava,drugu zeni..."
Godinu dana.Bez reci.Bez pitanja.Bez odgovora.Neki nedovrseni razgovori izjedaju vise nego izadaja,neke precutane stvari bole vise nego reci.Za neke ljubavi treba malo vise vremena da ih prebolite,a za neke ni godina nije mera prava.Bilo ih je posle njega.Nisu me doticali,nisam se ni davala tako lako.U kafanama najlakse odbolujete i prezivite sva ta sranja u zivotu.Ako nemate nekog da ih slomi u vama.Docekivala sam zore sa tamburasima,lecila se novim prespavanim jutrima.Al' bilo ga je manje u meni,polako sam ga potiskivala.Uobicajan petak,samo se dosta vise popilo.Standardna kafana,repertoar nas.Na kariranom stolu tura ne sme da zafali.Casica,po dve.Odjednom sam se skamenila.Prestala da disem.Smrzla.Par stolova dalje,stajao je u svoj svojoj savrsenosti satkan.Lepsi nego sto ga pamtim,kao od zelje moje krojen.Casom sam gusila i gasila sve te vulkane suza koje su u meni bukljale.Zbog moje slabosti,zbog moje srece sto ga vidim,zbog glupog pijanog zenska koje me uzelo pod svoje.Teturajuci se kroz gomilu izasla sam napolje,da se ne ugusim u svoj svojoj nemoci da ga se nagledam,da prezivim taj prizor njega u mojoj blizini.Odjednom stisak oko moje ruke.On.Osmeh samo za mene.Stegla sam ga u zagrljaj ne dajuci mu da makne,kao da ce pobeci.Poprilicno pijani oboje prasnuli smo u smeh,posle toliko vremena.Tisina,velika i bucna.Nagnuo se ka meni i poljubio me.U stomaku tornado,noge skamenjene.Da li ga zamisljam u nekom drugom ili je to on?Ljubila sam ga bojeci se da udahnem,da se odvojim od njegovih usana.Nije tu bilo potrebe puno da se prica.Vratio se po nase stvari i izgubismo se kod njega.Kao toliko puta pre.Isto mesto,isti on.Za godinu dana nista se tu promenilo nije,sem nase zelje.Bila je jaca,bila je prokletija.Kao da smo bili zeljni jedno drugog.Probudila sam se na njegovom ramenu,u zagrljaju muskarca koji je jedini voleo dete u meni,a budio zenu.Nesto ozbiljniji izraz lica,nesto dublji glas.Nesto je imao da mi kaze.Osetila sam zujanje u glavi,srce mi je tuklo kao ludo,nisam mogla do vazduha da dodjem.U glavi je odzvanjala njegova recenica :"Zenim se sutra,mala,sinoc sam slavio sa momcima,nije trebalo ovako da ispadne."Skamenjena,slomljena skocila sam iz kreveta.Poceo je da objasnjava,da se pravda.Drala sam se na sav glas,kako mi je on najveca lekcija u zivotu,kako je od svih njegovih sranja ovo najgore,kako je u meni sjebao i poslednji deo koji je u njega verovao.Istrcala sam iz stana kao luda,kao da me neko juri,kao da bezim od istine.Ne veruj muskarcu koji dize ruke od tebe,kad mu sve sa ledja na sebe skines.Bolelo je,prokleto i cudno.Suze su se sama lomile na obrazu.To vise nije bio plac,gusila sam se,bojeci se da vrisnem.Ne znam da li je vise bolela lazna nada od sinoc ili sto sam posle godinu dana tek sada svesna da ga gubim,da je stvarno kraj.Par poruka izvinjenja,par poruka objasnjenja i jedna najgora,ona koja kaze da ste jedina koja je znala sve o njemu,a ipak ostala.Te ljigave izlizane fraze,tada su ok zvucale.Ludo srce grabi sve da se spasi.Pa,koga ti lazes,kome se na vernost zaklinjes.Zasto to radis,blentavi stvore,kad nije iskreno.Ceo zivot iz lazi u laz,u tom savrsenom laznom zivotu."Volim te da boli u stomaku dok te gledam" umesto poruke,umesto cestitke.Na dan vencanja,tacno kad pitaju ima li neko nesto protiv.Ako mu ne kazem,moracu da cutim zauvek,a posle one veceri nije to zasluzio.Nek zna,nek se pita da li vise boli moja istina ili njegova laz.
[ Generalna
]
18 Septembar, 2014 23:40
"Kako bih te voleo,samo da sam znao..."
Sreli smo se posle tacno godinu dana.Zima bese.Minus je ledio tlo pod nogama,a tek po koja pahulja majajala se oko glave,najavljujuci da ce se praznici ipak u belo obuci.Praznicna euforija,gomile ukrasa i ulicnih prodavaca.Novogodisnja pesma sirila se gradom sa obliznjih tezgi.Zurnim koracima grabila sam ka stanu.Tamo u gomili nazirao se lik.Pomalo promrzao,pomalo crven.Isao je ka meni.Spazio me sekund,dva posle.Dobro poznat osmeh u uglu usana.Koracao je ka meni onim istim korakom kao toliko puta pre."Pa,dobro gde si ti?" prelomilo se preko njegovih usana i zagrli me kao malo dete.Zagrljaji su mi uvek bili nekako iskreniji od poljubaca,kao da sam mogla da vidim kroz njih koliko me u nekom ima.Njegova snazna ramena,taj najmeksi zagrljaj svio se opet oko mene.Skamenjena,ukocena bojala sam se da ce cuti koliko mi srce divlja i koliko se bojim da ce mi iskociti.Koliko ga nikad ne bih pustila da mogu.Umesto toga kratak odgovor i jos par progoverenih reci.Ljubav niko nije pominjao,pitanje u vezi zdravlja cinilo se kao dobrodoslo.U tih par minuta kao da je ceo moj mali svet stao.Krišom sam gledala,upijala njega,pokusavajuci da primetim sve sto se za godinu dana zbilo.Bio je nesto ozbiljnije,nije bilo te smesne grimase na njegovom licu.Pogled mu je bio odrasliji,zreliji.Zelela sam da ga zagrlim,da samo cutim sa njim,da ga dodirnem.Posle par uobicajnih fraza,produzismo dalje.Drhtala sam kao promrzlo dete,presrecna zbog njegovog lika,izbezumljena od nedostajanja njega i svega sa njim.Budalo jedna,pa sta napravi od nas.Znala sam da ces nesto zabrljati,al' ko ce bolje od mene da te voli.Bila je to ona ljubav u vasem zivotu,po kojoj merite sve ostalo,koliko vas neko boli a koliko voli.Jedna od onih ljubavi u kojoj sebe date nesebicno,date sebe cele.Sa nekim provedete manje vremena,a zaboli vas i uvuce vam se u kozu vise nego sa nekim godine cele.Znao je sve o meni,znala sam ga kako dise.Al' musko je to,poklekne pred dugim nogama.I zavrsilo se tako nekako,bez prevelike drame al' sa puno bola nekog cudnog.Nisam znala da tako moze da boli nesto sto nije udarac,sto ne krvari.Napio se kao nikad u nekoj kafani i nestao negde sa bivsom koja bese slučajno tu.Saznala sam vec posle sat,dva jer los glas daleko se cuje.Nisam ni plakala,nisam imala nikakvo osecanje.Samo sam cekala da svane,samo sam htela da cujem od njega.Rastanci su grozna sranja,ubijaju polako po delic od vas,cupaju i grebu.Par reci da je kraj,par pokusaja objasnjenja.Cula sam od njegovih drugara da je zatvarao kafane,druzio se s nekim lepim zenama,tako to valjda ide.Jednom me pomenuo samo dok su mu tamburasi svirali.Danas,godinu dana posle,gledala sam ga kao kad smo se upoznali,bez trunke ljutnje,bez trunke proslosti,al' bolelo je kao tog dana."Koliko bih te prokleto lepse voleo,samo da sam znao,koliko mi je zao...Dobro moje".Samo par koraka nakon sto smo se rastali,poruka sa dobro poznatog broja.Za neke reci treba papir,za neke treba godina.Bez odgovora,bez okretanja nazada.Mozda nekad.
[ Generalna
]
17 Septembar, 2014 22:44
Veliki smo ljudi,od plakanja nema nista.
Dodju tako dani u zivotu kad izgubite sebe.Kad se kazaljke uzigraju,kompasi podivljaju,dani uzburkaju.A vi zalutate negde,daleko od onoga sto jeste,daleko od onoga sto ste bili.Zagubite se na nekoj stranputici,zalutate u slepoj ulici.Dodju tako dani kad vam se ne prica ni sa kim,kada ste prazni,kad vam nista ne fali a niceg nemate dovoljno.
Dani kad vam pogled ne doseze granice,a nada poljuljana ostane.Gledate neko poznato lice u ogledalu,dugo i bez reci.Cini vam se poznato,samo malo vise umorno,ispijeno,malo vise ravnodusno.Ciji se to pogled u ogledalu tako skamenio,gde su nestale sve te vatre,sve te iskre iz pogleda tog.Ko je ovaj covek i zasto moj odraz u ogledalu prikriva?Dodju tako dani kad ste umorni.Umorni od praznih reci,usiljenih zagrljaja,laznih osmeha.Dani kad ste prazni toliko da vam praznina u mislima odzvanja.Kad spustite koplja i pognete glavu.Dodju ti dani,al' ih sami prezivite.Bez prevelike drame,bez suvisnih prica.Sklupcate se u necije sigurne ruke,zaronite u nedosanjan jastuk,vristite u tisini sami na sav glas.Molim lepo,ko sta ima,ko cim raspolaze.Odbolujete,prebijete,pregurate te dane.Pa,ih gurate,potisnete,upakujete tamo gde tudje ljudsko oko ne doseze.Ej,veliki smo ljudi,od plakanja nema nista.Pokazi zube,nacrtaj klovnovski osmeh,ako neces sam,nece niko.
[ Generalna
]
16 Septembar, 2014 23:51
Igraj Teo,propade mi rok ceo.
Himna se orila,zemlja je verovala,Balkan se tresao.Svi k'o jedno,svi uz jedne.Postoje ti trenuci u zivotu ovog malog brdovitog Balkana koji nas podsete da smo mogli ziveti zajedno,da se jos uvek potajno radujemo uspehu zemlje starog komsije,da mozda i ne zelimo da komsiji crkne krava,al' svi zajedno zeleli su da Ameri padnu."Kolumbo,'bem te radoznala" ponosno se uspravilo nad klupicama Studenjaka.Da,da to su te cuvene klupice koje studenti provincije,stanari jednog od beogradskih domova pretvorise u pravu malu navijacku halu.Orila se himna cim su nasi krocili na teren.Ajde Teo,propade rok ceo.Cerupaj.Ko kaze da nasi studenti nisu kreativni.Devojke su to vece imale najlepsu sminku,malo crvene,plave i bele na svaki obraz.Zastava se viorila i terala kisu jer ko sme da pokvari ovo.Ej,finale.Mala Srbija protiv celog kontinenta.Ajde momci pokazite svetu sta znate,mi smo na vas navikli.Igrajte za sebe,vi ste za nas pobednici.Svaki kos,svaki pokret propracen je ovacijama."Igraj i pobedi,ponosno se vrati" orilo se i kad je najteze bilo.Ko ce stati na crtu tim Amerima,ako ne mi.Za svaki poen,za svaki kos hvala momci.Kad sudija odsvira kraj Beogradom se orilo jedno veliko,jedno ponosno "Srbija",da se cuje do Madrida,da zapamti Amerika.Vratite se vi nama da zajedno proslavimo,nije bitno kako sija,bitno je kako mi vas vidimo,a vi ste u Srbijinim ocima veliki i zlatni.Cudna je to zemlja Srbija,malo joj treba da se kao dete raduje uspehu.Tresla je svet kosarkaska groznica,tresao se i balkon skupstine dan posle.Jer ste zasluzili,jer ste gospoda,jer ste nasa najbolja slika,tu smo zbog vas,da zajeci Beogradom "Boze pravde",u glas sa kosarkasima ovaj put.Ajde bre,mozda Ameri nijednu trojku nisu promasili,al' nisu njih ovako gospodski docekali.Njihova tehnika,nase srce na terenu.Nekad srebro sija jace nego zlato,a nase je to vece sjalo snagom Balkana,snagom Srbije.Dobrodosli u Srbiju,gde zive najlepsi momci,gde deca imaju najbriznije mame.Gde ne mozete proci pored kuce da vas domacin ne ugosti.Gde je kriza normalno stanje,a uvek se moze popit' i pojest'.Gde se slave slave tri dana,gde izvucemo najbolje iz sebe kad se reke urote protiv nas.Jer dobar ti je ovaj nas Srbin.Veseljak covek,domacin u dusi.Malo mu fali da se raduje,uvek tu da podrzi svoje.Pa,ajde Srbijo,podigni glavu i pogledaj sta u sebi imas.Trgni se malo i odrasti,ne mozemo mi sami da ti obraz svetlamo.Zasijaj i ti i dokazi da smo ako ne bolji,bar dobri kao drugi,da mozemo,da znamo.Vidi ove dicne momke,sto ti na balkonu stoje.Taj inat,ta upornost i borbenost,taj duh to si ti.
[ Generalna
]
12 Septembar, 2014 17:54
Za mene savrsen,za druge skorojen.
Gledala sam ga dugo,bez reci,bez pokreta.Bojala sam se da disem,da se nasmejem da ga slucajno ne probudim,da ne pokvarim ovaj trenutak u kome je cela vecnost stala.Molila sam Bogove,molila sam vrage,ako mogu vreme da zaustave.Spavao je savrsen,od neznosti mojih satkan.Upijala sam svaku crtu,svaku sitnicu,upijala sam njega,htela sam dobro da zapamtim.
Ne zanose se snovi i ne traju duze,no sto jutro svane.Dodju kad ste najslabiji i protresu vas iz korena i podsete da tamo iza vrata neki drugi zivot se zivi.On nije bio cvrsta karikatura u mom zivotu,stabilna i jaka,dovoljna da ostane i opstane.Bio je neko ko se prodavao za par mojih pokreta,koga sam kupovala osmesima i dodirima,neko ko je bio sve sto sam htela a sto nikad nije bilo moje.Banuo bi tako u neprospavane noci,krao mi jutra a u danima nestajao.Sa njim sam bila nekako svoja,blenatava i detinjasta a opet je u meni budio zenu,zeljnu igre,zeljnu njega.Smejao se mojim glupostima,podrzavao je moje ludosti.Blesavili smo se u svoj lepoti te nedefinisane veze,bez prevelike drame,bez previse reci.Bez vezivanja,bez emocija,bez svega.Bar je takav bio dogovor.Al ne sklapaj dogovore koja sa zenom koja se zaljubljuje u izloge i kune u zagrljaje.
Toliko noci,toliko dodira,toliko nas a opet nista od toga.Dok je miran spavao pored mene znala sam da je tu u mirnoj luci,svoj i pomalo moj,krala sam ga od samog njega.Cim ga covek pusti da ode,uzigra se kao malo dete i sve bi u zivotu da proba.Ne krivi ga niko,sama sam birala.Muskarac je to,ako ne nacrtas i ne kazes nikad nece shvatiti.Nikad nece videti sve te neznosti u mojim ocima dok ga gledam,dok mu u zagrljaju spavam,pribijena kao zeljna njega,da pokusavam u kalup svoj da ga uklopim.Kad me dotakne da protrnem i skamenim se od zelje da mi duze bude tu.I samo bih ga gledala,samo bih ga volela da mogu,da smem.Znala sam sve o njemu,i sto je rekao i sto nije.Kao sto prijatelj,pa cak i onaj bez obaveza zna.Znala sam od cega je satkan,ko mi ga cuva kad nije tu,gde se napio,ko ga kuci odveo.Sve ono sto ortak zna,sve ono sto voljenom bicu prizano ne bi.I opet tako iskrpljenog od svih tih sitnica koje ga cine muskarcem,klasicnim ,pravim,bio mi je dobar,bio mi je dovoljan.
Gledala sam ga i sada,kao ko zna koliko puta pre.Ali ovaj put kao sto gledate ljude na stanicama dok vam masu,a vi odlazite a niste sigurni da li ce te se i kada vratiti.Rastanci su gadna stvar,a lica ljudi koje morate da napustite jos su vam draza,jos su vam lepsa.Gledala sam ga i tako je prokleto bio savrseno za mene stvoren,i tako za druge krojen.Blentavi stvore,ostaces zeljan iskrenih neznosti od tih silnih zgodih dodira.Toliko ga je puno i previse u meni bilo,znala sam da je vreme da napustim bal jer kad ostanete previse dugo neke stvari gube car.Neke ljubavi su jednostavno takve,nedorecene i opet tajne.Ne,nedorecene jer niko nije imao sta da kaze,vec sto niko nije smeo nista da kaze.Ne govorite neke stvari muskarcu koji vas toliko proleto zna,a nije pokusao da vas zadrzi samo za sebe.Neke stvari ne govorite nikom i nikad.
[ Generalna
]
11 Septembar, 2014 01:08
Kad mrzite rastanke,a vecito odlazite.
Ojadi i oskrnavi zivot sve sto dozvolite u vama.Kopa polako,pa sve dublje dok ne ocvrsnete,dok mu se ne unesete u facu i ne date dalje.Gledam u ogledalu svoj lik,ali odavno sebe ne prepoznajem vise.Kad sam to dozovolila,kad sam uspela da postanem jos jedna od njih.Gde su nestali svi ti bezazleni osmesi,sve te neznosti sto su u meni zivele,kad sam se u ovo sad pretvorila.Vratite mi ono blentavo deriste sto je u meni zivelo,sto je pruzalo ruku bez pitanja i verovalo u neke svoje snove.
Toliko me je bilo,dovoljno da ceo svet zagrlim.Da se nekome dam potpuna,cela.Sve sto sam htela jeste da me neko voli,onako ludacki,onako smesno kao sto se voleti moze.Davala sam se pogresnim ljudima koji me nisu doticali,po delic od onoga sto nisam za svakoga.Kad jednom sebe celog date i kad vas taj neko ispusti,tesko se oporavite.Krpite se,skupljate ali vise nikad ne poverujete u pruzene ruke,u nacrtano srce.Nikad nisam verovala u te izmisljene fraze o bezosecajnim ljudima,o kamenim srcima i drugim izlizanim forama.A onda se neko ozbiljno resio da nasali i poslao me u tu ulogu,nespretnu i trapavu da se snadjem.Ljubili su me a ja nista nisam osecala,terala sve koji su se malo vise priblizili.Gradila sam zidove visoke i gorde,grabila u svoju krljust svaki put kad nekog blize sebi osetim.Toliko me je bilo,a nisam imala kome da se dam.Nisam znala kako,nisam smela.Sve sto sam htela bilo je da me neko voli,jednostavno bez prevelike price,da mi pokaze kako da dam sebe a da me ne boli,kako da se izvucem iz onog sto skrivam,kako da dozvolim nekom da mi se vise priblizi.Sve svoje poraze,sve svoje lomove sama sam cistila,niko za njih znao nije.Jebeno je to kad naucite kroz zivot sami da idete.Da sami pakujete kofere,kad mrzite rastanke a vecito odlazite.
